Izvor: Politika, 07.Mar.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na papiru evropski
Istovremeno s približavanjem EU, Srbija kao da se udaljava od Evrope
Srbija će, pre ili kasnije, dobiti datum za početak pregovora sa EU. Političke prepreke na putu ka članstvu u EU biće savladane, ali čini se da je danas, nakon gotovo četvrt veka takozvane tranzicije, u mentalnom i kulturnom pogledu većina stanovnika udaljenija od evropskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vrednosti nego na početku tog procesa.
Drugim rečima, istovremeno s približavanjem EU, Srbija kao da se udaljava od Evrope. Ovaj paradoks ogleda se u sve većem jazu između, s jedne strane, prihvaćenih političkih i ekonomskih institucija, odnosno pravnih normi EU i, s druge strane, sve izraženijem odstupanju svakodnevne prakse od tih normi.
Kao bujica koja ne mari za planski prokopane odvodne kanale, svakodnevni život u Srbiji sve više se razliva po spontano nastalim vododerinama, usecima i davno presahlim rečnim koritima pretvarajući se kojekude u močvarna područja, baruštine i kaljugu.
Čuveni kopenhaški kriterijumi zahtevaju od budućih zemalja članica da poštuju demokratske procedure i vladavinu prava; da izgrade efikasan tržišni sistem; da harmonizuju svoj pravni sistem sa pravnim sistemom EU.
Mnogo od navedenog je na papiru učinjeno. Poslanici su vredno radili i postoji evidencija o broju usaglašenih propisa i formiranih tela koja te propise treba da sprovode ili nadziru njihovo sprovođene. Mirna predaja vlasti koja predstavlja vrh demokratskog izbornog procesa, takođe je osvojena. Borba protiv korupcije predstavlja, reklo bi se, poslednju bitku za regulisanje tržišnog sistema.
Nasuprot tome, stvarnost se opire regulaciji, i to je vidljivo na svakom koraku. Počev od nepropisno parkiranih automobila, preprečenih preko trotoara i pešačkih zebri, psećeg izmeta na ulicama i neplaćanja karataza prevoz; preko nasilja u privatnom i javnom životu o kome, u bukvalnom i prenesenom smislu, svedoče naslovne strane tabloida; pa do prakse da se političkim odlukama donetim na najvišim mestima regulišu detalji u vezi sasvakodnevnimživotomgrađana.
Ilustracije radi, setimo se da su demonstracije 9. marta 1991. godine bile, bar deklarativno, motivisane protestom protiv uređivačke politike RTS. Satanizacija tadašnjeg lidera opozicije u kojoj je krunu činila nedokazana optužba o posedovanju vile na Ženevskom jezeru bila je dovoljna da pokrene lavinu javnog nezadovoljstva. Nakon četvrt veka razvoja demokratije i demokratskih institucija pomak je načinjen samo u meri da je državna televizija postala pristojna i više-manje politički nepristrasna, ali su zato intenzitet i beskrupuloznost medijskog ratovanja i demonizacije političkih protivnika višestruko uvećani. Tekstovi objavljivani u ozloglašenoj rubrici „Odjeci i reagovanja” ovoga lista danas deluju kao sedativi u odnosu na ono što se može pročitati u komentarima „čitalaca” na vesti i zbivanja iz aktuelnog života.
Drugim rečima, približavanja EU i regulacija demokratskog procesa doveli su do toga da je medijskih Javni servis umiven, ali su čitav medijski prostor kao i razumevanje onoga što se smatra normom pristojnog javnog opštenja na razne načine razoreni.
Sistem obrazovanja, a posebno Zakon o Univerzitetu predstavljao je, tokom devedesetih godina prošlog veka, takođe, jedan od primera nedemokratičnosti tadašnjeg režima. Nakon mnogo odugovlačenja i natezanja taj pravni akt je izmenjen. Sadašnji zakon je, verovatno, demokratičniji i bliži evropskim standardima. No, s druge strane, umnožavanje, neretko, fantomskih diplomiranih menadžera, mastera i doktora svedoči da čitav visokoškolski sistem nije postao bolji ni više evropski, naprotiv. Devedesetih se svašta dešavalo na Univerzitetu, ali čak ni tada nije zabeleženo da neki udžbenik bude isključen iz nastavnog procesa uz argumentaciju da je „moralno sporno” to što je napisan bez znanja većine članova neke nastavne zajednice. Takav slučaj koji je, nažalost, ostao zapisan krajem prošle godine u analima Filozofskog fakulteta svedoči da je moguće unaprediti sistem, ali da ljudi, odnosno njihovo činjenje i nečinjenje, određuju smisao uspostavljenih institucija i kvalitet svakodnevnog života.
O čemu, najzad, svedoči, činjenica da uprkos zakonima, regulatornim telima i komisijama koje su usklađene sa EU, konačnu odluku o nivou aflatoksina u mleku donosi jedna od ključnih političkih ličnosti u zemlji.Uprkos nesumnjivim zaslugama prvog potpredsednika vlade za ubrzavanje evropskih integracija, može li se evropskom smatrati zemlja u kojoj ličnost tog ranga odlučuje o kvalitetumleka? Ako se ispostavi da sutra bez njegovog, ili nečijeg drugog, amina nije moguće ustanoviti visinu carina za uvoz koka nosilja, ili visinu pijačnih taksi, postavlja se pitanje da li ćemo, bez obzira na usaglašenost tih odluka sa EU zakonodavstvom, civilizacijski biti bliže ili dalje od Evrope.
Malo je prostora za raspravu o razlozima koji su doveli do ovakvog stanja, ali je izvesno da nijedan političar, niti politička stranka neće građanima doneti kvalitetniji evropski život, više prava i slobode, ako se sami, bez obzira na žrtve, ne izbore za poštovanje i evropskih i demokratskih zakona.
Vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Vladimir Vuletić
objavljeno: 07.03.2013.
