Izvor: Politika, 23.Nov.2011, 01:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na Zapadu nešto novo
Vreme krize je, načelno posmatrano, vreme velikih reformskih zahvata. Upravo se, kada stvari ne funkcionišu, stvaraju podsticaji za osmišljavanje i realizovanje novih ideja.
Stoga i ne čudi da se nedavno, nadajmo se na vrhuncu krize javnih finansija evrozone, pojavila ideja radikalnog preoblikovanja Evropske unije – Evropa sa dve brzine. Ideja o tome nije potpuno nova, ali tek je sada na pozornicu iznosi jedna od >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << najmoćnijih evropskih političkih ličnosti – francuski predsednik. Šta se zna o ovoj ideji? Evropa jedne (veće?) brzine bi se okupila oko evrozone, imala bi zajedničku valutu i visoko usklađenje ekonomske politike, odnosno federalizovala bi se. Kako reče francuski predsednik „ne može biti jedinstvene valute bez veće ekonomske integracije i konvergencije”. A to se, po njegovom mišljenju, može postići jedino federalizacijom. Iz istog izvora saznajemo i to da „federacija nije moguća sa 33, 34, 35 zemalja”. Naročito ukoliko su balkanske, dodali bi cinici.
Na stranu što postoje uspešne federacije sa daleko većim brojem federalnih jedinica, odnosno država, ovakva Sarkozijeva argumentacija otkriva značajne stvari. Osnovni problem koji treba da se reši je, izgleda, proširenje unije do kojeg je došlo, pa se, od zajednice relativno homogenih zemalja i naroda, šarenilo uvećalo – nije to više ekskluzivni krug kakav je nekad bio. A pored toga što to ne godi sujeti, stvara i administrativne probleme, pa sada oko predloženog rešenja morate da se ubeđujete sa predstavnicima neke zemlje koja ima jako slično ime sa nekom drugom.
Šta preostaje Evropi druge (manje?) brzine? Svaka zemlja te Evrope bi zadržala svoju valutu, što znači da ne bi bilo potrebe za federalizacijom, pa bi se zadržala i sopstvena fiskalna politika, odnosno javne finansije ostale bi zabran domaćih vlasti. Prilagođavanja, kako je pokazala Velika Britanija, mogla bi da se odvijaju putem klizanja vrednosti nacionalne valute. Dakle, labava konfederacija.
Šta ostaje nejasno? Prvo, kolika bi bila evrozona? Današnji problemi su nastali zbog toga što je evrozona isuviše heterogena, pa kretanje produktivnosti unutar nje drastično varira od zemlje do zemlje, a članice nisu klizanjem vrednosti svoje valute mogle da kompenzuju pad konkurentnosti, dok za apsolutno umanjenje troškova nije bilo političkih podsticaja. Dakle, da bi se ova vizija ostvarila, potrebno je smanjiti evrozonu, a to znači „izbacivanje” pojedinih zemalja članica – bez toga se gubi osnovni smisao ovakve promene. Ipak, nemački i francuski zvaničnici odlučno odriču da su o tome uopšte i razgovarali.
Drugo, šta podrazumeva „federalizacija”, barem na ekonomskom planu? Harmonizaciju poreske politike ili jedinstvenu, integrisanu politiku javnih finansija? O kom stepenu „ekonomske integracije” se radi? Iako se Nemačka percipira kao snažan zagovornik takve integracije, ne bih se u to kladio. Ekonomska, odnosno fiskalna integracija bogatih i siromašnih neminovno dovodi do transfera ka siromašnima. A u Nemačkoj su još uvek živa sećanja na takvu integraciju bivše DDR i na posledice po javne finansije i privredni rast, odnosno dugogodišnju stagnaciju.
Treće, da li će postojati prohodnost zemalja ka budućoj evrozoni, odnosno ka zoni visoke ekonomske integracije i federalizacije? Da li će nova evrozona biti otvorena za nove članove i kako će se oni primati?
Četvrto, da li će „ekonomsku integraciju” Evrope prve brzine pratiti i politička integracija, odnosno u kojoj meri će to činiti? Šta će biti sadržaj te političke integracije?
Najzad, da li će buduća Evropa prve brzine imati svoje sopstvene institucije, nezavisno od postojećih u Briselu? Da li će se sve razrešavati ad hoc dogovorima (malog broja) zemalja članica evrozone? Ukoliko se već zna ko će biti glavni igrači u ovoj Evropi, odmah je postalo jasno i ko je glavni i kandidat za vodeće mesto u Evropi druge brzine – Velika Britanija!
Nezavisno od dogovora na ova i druga, brojna pitanja, očigledno je da se radi ne o Evropi sa dve brzine, nego o dve Evrope – jednoj centra i drugoj periferije. Uostalom, to su izrazi koji obeležavaju nemačku koncepciju o dve Evrope sa početka devedesetih godina prošlog veka. No, bez obzira na pomalo nipodaštavajući naziv, periferija Evrope i nije tako loše mesto, čini mi se i bolje od centra. Za Srbiju i njene evropske ambicije sve ovo i ne mora da bude tako loše. Pod uslovom da se realizuje. A tu leži i najveće pitanje, naravno zasad bez odgovora. Čar današnje Evrope, ukoliko uopšte postoji, leži u tome što se u njoj još uvek ne pitaju isključivo Nemci i Francuzi.
Boris Begović
objavljeno: 23.11.2011
