Izvor: Politika, 24.Mar.2010, 11:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NAMETNUTO ODSUSTVO
Ako ne želi da bude „dežurno odsutna“, Srbija će morati da nađe odgovor na sve aktuelniji i otvoreniji zahtev dela članica EU (plus SAD) da zarad članstva u Uniji uspostavi direktnu komunikaciju s Prištinom
Sve zemlje zapadnog Balkana imaju isti cilj: ulazak u Evropsku uniju, ali problem je što imaju različite odgovore na pitanje gde se, i kada, završio raspad Jugoslavije: otcepljenjem Kosova >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ili ranije.
Dilema daleko prevazilazi formalno pitanje tabli postavljenih ispred delegacija. Glavna briga Beograda je da ne učini ništa što bi na bilo koji način, eksplicitno, implicitno, makar i grafički, bilo tumačeno kao priznavanje nezavisnog Kosova.
Slovenci i Hrvati, domaćini skupa posvećenog integraciji zapadnog Balkana u EU, morali su da znaju da predsednik Srbije neće doći ukoliko u delegaciji Kosova ne bude i predstavnik Unmika, kako nalaže rezolucija UN.
Nije čudo da je Boris Tadić ljut i da su, da bi se izbegao veći problem, dolazak u Brdo kod Kranja u poslednji čas otkazali predsednik Saveta EU Herman van Rompaj i šef španske diplomatije Migel Angel Moratinos.
Ko vlastima u Prištini dopušta da svoje prisustvo uslovljavaju tablom Kosovo bez Unmika? To što je veći deo zemalja EU priznao Kosovo nije dovoljno. Ne samo zbog onih država Unije koje nisu priznale secesiju, već zbog statusne neutralnosti EU po tom pitanju, zbog međunarodnog prava, rezolucije Saveta bezbednosti i činjenice da Kosovo nije članica UN.
Neko ipak gura vetar u leđa Fatmiru Sejdijuu i Hašimu Tačiju jer bez snažne podrške spolja oni ne bi bili u prilici da ništa uslovljavaju. Bili bi, siguran sam, više nego srećni što uopšte sede na nekom međunarodnom skupu zaklonjeni tablom Unmik-Kosovo.
Ali, kada vlast u Prištini čuje da Kongres SAD neće ponovo razmatrati status Kosova, kada im komesar za proširenje Štefan File na licu mesta poruči da počnu reforme potrebne za učlanjenje u EU ili kada se domaćini skupa na Brdu kod Kranja unapred odrede, onda se time jasno pokazuje naklonost samo prema jednoj strani.
Kako onda da lideri sami pronađu rešenje? Beogradu nije ostavljeno mnogo prostora. Odbijanje je jednostavno nametnuto.
Nije posebna drama što Srbije neće biti na prvom skupu bivših jugoslovenskih republika (plus Albanija) posle 18 godina. Uostalom, slovenačko-hrvatska inicijativa ipak ima niži rejting od okupljanja istih učesnika koji Španija u svojstvu predsedavajućeg EU namerava da organizuje u Sarajevu maja ili juna.
Nije drama, ali ako ne želi da bude „dežurno odsutna", Srbija će morati da nađe odgovor na sve aktuelniji i otvoreniji zahtev dela članica EU (plus SAD) da zarad članstva u Uniji uspostavi direktnu komunikaciju s Prištinom.
Van Rompaj savetuje Srbiji „pragmatičan način". Visoka predstavnica za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton očekuje poboljšanje „praktičnih veza". Šef francuske diplomatije Bernar Kušner bio je najdirektniji otkrivajući da se iza poruke o potrebi „dobrosusedskih odnosa" krije upozorenje: „Naivno je misliti da se može ući u EU s nerešenim pitanjem granice".
Vreme je važan faktor u pojačavanju pritiska. Uz podršku SAD, „teškaši" EU pokušavaju da umekšaju tvrd stav Beograda jer ne znaju kakvo će mišljenje o kosovskoj nezavisnosti dati Međunarodni sud pravde u Hagu. Bude li ono išlo u prilog Srbije, Beograd bi legitimno mogao da traži da se slučaj vrati u UN – što Vašington i deo briselske administracije ne žele.
Beograd zna šta neće: Srbija neće ni implicitno ni eksplicitno priznati nezavisnost Kosova, bilo svojim odlukama bilo učešćem na regionalnim forumima i sastancima, kaže predsednik Boris Tadić.
Drugo je pitanje da li Srbija zna kako će odgovoriti na upitnik EU u kome neće stajati pitanje da li Beograd namerava da prizna Kosovo – jer to se ne traži – već kako misli da ojača regionalnu saradnju? Evropljani očekuju da se preciziraju granice Srbije, da se definišu broj stanovnika i dohodak po stanovniku.
Ukoliko EU ostaje pri stavu da je Uniji stalo da pre ili kasnije uključi sve zemlje zapadnog Balkana, sva je prilika da će u budućnosti biti još raznih regionalnih skupova poput ovog na Brdu kod Kranja.
I sva je prilika da će biti pozivani predstavnici i Beograda i Prištine, što nagoveštava produbljivanje jaza između stava Srbije da „neće nikada..." i stava Brisela da će mera „konstruktivnosti" Beograda biti uspostavljanje kontakata s Prištinom.
Kako će Srbija, sem retorički, pokazati spremnost za regionalnu saradnju kada nas nema na regionalnim skupovima? Da li ćemo se redovno povlačiti propuštajući prilike da kažemo šta imamo, prepuštajući inicijativu drugima? Ne deluje kao proaktivna diplomatija.
Ako ostajemo ušančeni u odbrani principa, dokle smo spremni da idemo? Lako je u meteorološkim prognozama držati Prištinu na mapi Srbije, ali politička topografija izgleda sasvim drukčije kada itinerer puta komesara Filea precizno kaže da posećuje „Srbiju, Crnu Goru, BiH, Kosovo i Albaniju".
Ako je Kosovo Srbija, zašto File obilazi i Srbiju i Kosovo? Zašto ne kaže da posećuje Unmik-Kosovo? Ako to prihvatamo Fileu, zašto ne i na Brdu kod Kranja? Ako ne prihvatamo organizatorima, onda ne treba ni Fileu.
Treća opcija je ponositi zaključak koji nas udaljava od Evrope: ne moramo ni da učestvujemo. Zar to nije put samoizolacije koji bi neodoljivo podsećao na vremena pre demokratskih promena – od kojih se pre svega očekivalo da nas izvuku iz nadmene samodovoljnosti?
Vreme prolazi a Beograd ne zna kako da izađe iz obruča koji se steže. Srpski državni vrh i gotovo vasceli svet ovdašnje politike odlučan je u nameri da ne prizna nezavisno Kosovo. To je ona „crvena linija" o kojoj sve oštrije govori Tadić upozoravajući neke međunarodne poslanike da su „s one strane pristojnosti" kada Srbiji poručuju šta treba da radi.
Problem je što i druga strana upozorava. Internet bilten „EU obzerver" citira visokog diplomatu EU koji kaže: „Ukoliko se Srbiji pruži prilika da odlučuje pod kojim uslovima Kosovo može da učestvuje na međunarodnim i regionalnim forumima, to će izazvati mnogo problema u EU. To smo tolerisali u prošlosti, ali sada je vreme da se okrene list".
Dolazim do zaključka da je skup na Brdu pri Kranju bio prvi od niza testova otpornosti srpskog diplomatskog materijala koji predstoje.
Pokušaj da Srbija bude dovedena u poziciju da ona jedina nešto odbija dvostruko je opasan. Prvo na spoljnom planu: građani EU zaključivaće jedino na već serviranom podatku o „srpskom bojkotu" slovenačkog skupa. Potom i na unutrašnjem planu: u delu javnosti već se stvara utisak da Tadićeva politika odbijanja podseća na Miloševićevo „malo morgen".
Tako dolazimo do pitanja na koje ovdašnja politička elita po svemu sudeći nema odgovor: kako ćemo se ponašati u budućnosti u sličnim prilikama? Ignorisati i bojkotovati, jer tako nalažu ustavna preambula i unutrašnja politika, ili se integrisati i sarađivati, kako nalaže deklarisani prioritet sadašnje vlasti?
Pošto je uspešno obavila posao u UN oko zahteva za mišljenjem Međunarodnog suda pravde, Srbija je pred novim ozbiljnim izazovom: kako sačuvati principijelni stav ali ne dopustiti da budemo istisnuti i, još gore, da ispadne da sami sebe istiskujemo.
Od svih zahteva koji se Srbiji postavljaju na njenom evropskom putu, već se jasno nazire da će onaj oko rešenja kosovskog pitanja biti najteži.
Boško Jakšić
[objavljeno: 21/03/2010]
