Izvor: Politika, 07.Sep.2011, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mudrost pomirenja i dijaloga
Pre dvadeset godina, 8. septembra 1991, Makedonija je proglasila nezavisnost. Bila je to odluka koju su nametali događaji koje, kako se smatralo, nije bilo moguće sprečiti. Protekle dve decenije bile su godine dokazivanja da je odluka o samostalnosti bila ispravna, i da Makedonija može da bude ozbiljan činilac međudržavnih odnosa na području Balkana i šire.
Ljubiša Georgievski, makedonski ambasador u Srbiji, podseća u razgovoru za „Politiku“ da je Republika Makedonija pod >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svojim ustavnim imenom priznata od 131 članice UN. Stekla je status kandidata za članstvo u EU kao i dvostruku preporuku za početak pregovora od strane Evropske komisije. Ima ugovor o strateškom prijateljstvu sa SAD.
Ekselencijo, da li postoji računica koja kazuje koliko je Makedonija na političkom planu dobila, a koliko izgubila raspadom nekadašnje Jugoslavije?
Takav politički sud nije nešto što se može precizno izmeriti. Zar nije dovoljno ako kažem da je uslov opstanka bilo kog, pa i makedonskog naroda, nezavisnost njegove države, odnosno njegove slobode.
Srbija je uvek bila jak ekonomski partner Makedonije. Da li je sadašnja saradnja uporediva sa onom koja se na tom planu odvijala u ranijoj zajedničkoj državi?
Robna razmena u okviru zajedničke države je nešto sasvim drugo od bilansa uvoz-izvoz između dve nezavisne države.
Makedonija je oktobra 2008. priznala nezavisnost Kosova. Koji razlozi su vas vodili da učinite takav korak, i koliko ste se time još više odvojili od Srbije?
Makedonija je multietničko društvo koje, kao i svako drugo, može uspešno i stabilno da se vodi samo u okviru potpune, nedvosmislene, borbe za suštinsku a ne demagošku ravnopravnost svih nacionalnih zajednica, na svim nivoima.
Zarad jedinstva države na vreme smo promenili Ustav (okvirni sporazum sa Albancima), čime smo izbegli krvavi rat sa nesagledivim posledicama. Umesto gluposti krvavog rata, odabrali smo mudrost izgradivši model multietničkog društva koje nema alternative a, pre ili kasnije, sve zemlje na Balkanu moraće da prihvate mudrost pomirenja i dijaloga.
Ne znam šta vam znači – „još više se odvojiti”. Države su ili zajedno (konfederacija, federacija) ili su odvojene. Ne postoji – „više ili manje”. Svađe u bivšoj Jugoslaviji su živele upravo od toga „više ili manje”. Sada smo svi odvojeni i tu više nema nikakvog razloga za ljubav, odnosno za svađu.
U tom smislu, Kosovo smo priznali zbog naših interesa, a ne zbog toga da „naudimo” Srbiji, što nam ne pada na pamet.
Nema sumnje da odluka o priznavanju Kosova nije umanjila težnju Albanaca da stvore, takozvanu, veliku Albaniju. Kako će Makedonija, u kojoj živi velika albanska zajednica, da se izbori sa takvim težnjama?
U 21. veku niko, pa ni Makedonija, ne bi trebalo da se plaši mrtvih ideja i mrtvačkih perspektiva. Zar smo zaboravili katastrofe devedesetih godina, zar smo zaboravili klanja u ime ove ili one ideje o velikoj državi? Srećom, danas su takve ideje mrtve; nove granice su isključene, a aveti prošlosti služe za uterivanje straha deci. Ovakav način tretiranja „geopolitike” još se može naći širom palanačkih berbernica iz Nušićevih šala.
Kako Srbi u Makedoniji ostvaruju svoja prava kao pripadnici drugog naroda?
Primera radi, na popisnim listama prethodnog popisa postojale su rubrike Srbi i prazne rubrike. Sada su sve rubrike prazne, a građanin je slobodan da upiše svoju nacionalnost, što je razlika kao između neba i zemlje u korist demokratije. Tu je, takođe, mogućnost da se deca školuju na svom maternjem jeziku, kao i daleko manje zastrašivanja da se nacionalnosti izjasne kao takve.
Što se tiče Srba u Makedoniji, oni uživaju jednaka prava kao i svi ostali građani. Naš ustav ne imenuje „nacionalne manjine”, što ima prizvuk uvredljivosti, već ih imenuje kao „delove” srpskog, turskog ili albanskog naroda. Srbi imaju tri političke partije. Jedna od njih je u vladajućoj koaliciji.
Kakva je uloga crkve u odnosima Makedonije i Srbije. Ne čini li vam se da se o tom pitanju države angažuju više nego što bi trebalo, umesto da nesuglasice koje se javljaju prepuste na rešavanje crkvenim velikodostojnicima?
Nesređeni odnosi SPC i MPC jedino su ozbiljno nerešeno pitanje između Makedonije i Srbije. MPC traži autokefalnost, dok SPC insistira da MPC bude autonomna u okviru SPC. Ovaj spor je star više od pola veka, započeo je 1957. Najžalosnija stvar u sporu jeste činjenica da SPC takvim svojim stavovima dnevno proizvodi hladan odnos makedonskog naroda prema srpskoj braći. Vremenski potpuno prevaziđeno insistiranje SPC na etnofiletizmu predstavlja povratak u 19. vek, što ne može doneti ništa dobro, i baš zbog toga niste u pravu kad definišete ovaj problem kao – čisto crkveni.
Bolno pitanje za Makedoniju ostaje njen zvaničan naziv. Grčka je odlučna da ne dozvoli upotrebu sadašnjeg imena. Dokle takvo stanje, koje koči evropske integracije, može da traje i da li imate rezervnu varijantu za izlazak iz nastalog ćorsokaka?
Vrlo ozbiljno grešite oko „ćorsokaka”. Na jednoj strani imate zemlju koja je „isparila” oko 300 milijardi evra, i koja sada hoda na ivici bankrota, uz opasnost da u bankrot natera celu evrozonu. Na drugoj strani imate državu koja je srednje zadužena, koja već deset i više godina nivo godišnje inflacije svoje valute drži na dva odsto, čiji borbeni kontingent u okviru NATO-a broji preko 300 boraca, a ta zemlja ima samo dva miliona stanovnika.
Ko je onda u ćorsokaku? Sokak u kojem se nalazi prva zemlja je garavi sokak i mnogo ćoraviji od svih sokaka koji vi spominjete. Jedno je jasno: mi gradimo demokratsku, građansku, miroljubivu i slobodnu državu zbog nas samih, ne zbog Evrope, a naročito ne da naudimo Grčkoj, kojoj se eto prihtelo da bude ključar slobodnog sveta. Mi, dakle, ne jurimo Evropu, nego jurimo evropske standarde za naše građane.
objavljeno: 08.09.2011
