Izvor: Politika, 30.Jun.2015, 08:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Može li ulazak u EU da obriše grehe
Zašto Hrvati veruju da je njihova zemlja demokratskija od Srbije, kada je Fridom haus svrstao obe države u „polukonsolidovane demokratije”
S ljudima kao što je Vulin, Srbija ne može ući u zajednicu slobodnih, uljuđenih demokratskih država kao što je EU, poručila je Kolinda Grabar-Kitarović, razljućena izjavom srpskog ministra za rad koji je, aludirajući na predsednicu Hrvatske, u Jadovnu rekao da „ne može ista ruka venac nositi i u Blajburg i u Jasenovac”. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Hrvatska predsednica očigledno je, kao i mnogi tamošnji zvaničnici pre nje, želela da podvuče da je Srbija još miljama daleko od „demokratske” Hrvatske.
Ali, izveštaj američke organizacije Fridom haus „prizemljio” je Zagreb. Najnoviji izveštaj ove međunarodne nevladine organizacije koja na osnovu velikog broja kriterijuma procenjuje stanje u nekoj zemlji pokazuje da Hrvatska nije ni za jotu demokratskija država od Srbije. Naime, i jedna i druga zemlja svrstane su u grupu takozvanih „polukonsolidovanih demokratija”, čak s identičnim rejtingom od 3,68. Ako je za utehu Hrvatima, ali i nama, Crna Gora, Makedonija, Albanija i BiH našle su se u grupi „tranzicionih vlada ili hibridnih režima”.
Profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu Žarko Puhovski kaže da ipak ne bi trebalo prenebregnuti činjenicu da je Hrvatska u Evropskoj uniji, a da Srbija nije.
„I to je ’klasna’ razlika. Srbija sada zavisi od Hrvatske, Hrvatska ne zavisi od Srbije, i to je realnost. Iz toga ne sledi da je Hrvatska bolja, ali sledi da je Hrvatska superiorna. To je velika razlika. Kao što je Slovenija naterala Hrvatsku da shvati da samo kroz Ljubljanu može u Brisel, tako će Hrvatska naterati Srbiju da shvati da samo kroz Zagreb može u Brisel. Sloveniji je to ranije radila Italija. Doduše, Hrvatska je obećala da se neće prema Srbiji ponašati kao nekada Slovenija prema njoj, ali i to ćemo videti”, kaže Puhovski i zaključuje da nije reč o tome ko je bolji, nego o realnim odnosima moći.
Da u Hrvatskoj zaista veruju da su ulaskom u EU postali superiorni, bar u odnosu na Srbiju, pokazuju i reči Vesne Crnić-Grotić, glavne pravne zastupnice Zagreba pred Međunarodnim sudom pravde u sporu sa Srbijom, koja je na kraju rasprave poručila da će Srbija u procesu približavanja EU morati da „raščisti sa nekim svojim pogrešnim predstavama i mitovima šta se zapravo događalo tokom devedesetih godina”. Na pitanje „Politike” ne bi li i Hrvatska trebalo da se oslobodi pogrešnih mitova, zastupnica Zagreba je gotovo iznenađeno odgovorila da je valjda jasno, iz same činjenice da je Hrvatska postala punopravna članica EU, da kod njih nema zabluda i pogrešnih mitova.
Podsećanja radi, puštanje Vojislava Šešelja iz Haškog tribunala, po odluci tog suda, ražestilo je zvanični Zagreb, a na udaru kritike nije se našao samo Tribunal, nego i zvanični Beograd.
„Videli smo da Tužilaštvo i ranije, doduše protiv nedužnih ljudi kao što je Gotovina, nije znalo da odradi svoj posao. Tada ga nije ni moralo odraditi jer nije bilo ničega”, ocenio je premijer Zoran Milanović, dok je hrvatska predsednica uporno ponavljala da je „ratnom zločincu Šešelju” mesto isključivo u Tribunalu.
Iako se nije izjašnjavao o Šešelju, ministar Vulin je ipak izazvao gnev Zagreba jer je Milanovića pozvao da dođe u Beograd i ovde upozna 250.000 proteranih u „Oluji” koji su bežali pred „jamom i ustaškim generalom Antom Gotovinom”. Ministar branitelja Predrag Matić poručio mu je da ide da se leči, a Vulin njemu uzvratio da se „od ustaštva neće izlečiti nikada”. Usledio je oštar protest hrvatskog Ministarstva spoljnih poslova, ali ne i protivreakcija Beograda.
I u svim drugim, sličnim situacijama, Beograd je pokušavao da spusti loptu. Tako je bilo i kada je nekadašnji predsednik Ivo Josipović odbio da dođe na inauguraciju Tomislava Nikolića u maju 2012. godine, uslovivši saradnju sa novim srpskim predsednikom njegovim prethodnim „napuštanjem ideje četništva i ekspanzije”. U oktobru 2013. godine ipak je došao u Beograd na razgovor s Nikolićem.
Ništa omiljeniji od Vulina u Zagrebu nije bio ni nekadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. Kao bomba je odjeknula njegova izjava u Zagrebu 2008. godine, kada je Hrvatsku optužio za etničko čišćenje „više od četvrt miliona Srba tokom operacije ’Oluja’ 1995”.
Da Beograd nema nameru da menja kurs prema susedima potvrdio je ovih dana premijer Vučić. On je ponovio da sledi politiku pomirenja u regionu.
„Mi se zaista trudimo da ne komentarišemo ono što hrvatski političari kažu na naš račun”, poručio je Vučić.
Predsednik Naprednog kluba Čedomir Antić ne veruje da se odnosi s Hrvatskom mogu bitnije promeniti nabolje.
„Ko god bio predsednik Hrvatske i šta god se dešavalo, uvek se vraćamo na isto. Kad god ima neki unutrašnji problem, Hrvatska otvori problem sa Srbijom. Mi treba da prihvatimo realnost i ne bi trebalo da budemo deo sukoba u Hrvatskoj – da li će i dalje biti dozvoljen abortus, da li će se ’neću’ pisati zajedno ili odvojeno i da li će neki nepoznati franjevac da bude zamena za Vuka Karadžića. To nas ne treba da brine. To je problem Hrvatske, neka žive s tim, sa svojim Markačima i Gotovinama”, kaže Antić.
Svaki antisrpski pokret u regionu, prema njegovim rečima, napravljen je po uzoru na hrvatski, što se, kaže, vidi iz argumenata makedonskih i crnogorskih šovinista, ali i onih u Vojvodini.
„Mi ne treba da precenjujemo svoje snage, ali ni da dozvolimo da nas prave ludima. Bitno je da Srbija ima sa Hrvatskom što bolje odnose, ali oni bi trebalo da budu na nivou savetnika predsednika Republike i pomoćnika u vladi i da se razgovara o konkretnim problemima ljudi. Ne sme se više dozvoliti da predsednik vlade odlazi na inauguraciju žene koja je dva puta pomenula Vojvodinu kao državu”, mišljenja je Antić.
Direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov smatra da problema u odnosima ima ne samo između Zagreba i Beograda, nego među svima koji su umešani u ratni sukob devedesetih godina 20. veka.
„Bagaž iz devedesetih trebalo bi da ostane iza nas, nezaboravljen, ali i da ne bude teret za buduće odnose. Mi to nismo bili u stanju da uradimo. Susreti na visokom nivou povremeno čine naše odnose boljim i perspektivnijim”, mišljenja je Popov, koji je uveren i da se čarke i sukobi sa susedima često koriste za unutrašnjepolitičke svrhe.
Puhovski je, pak, uveren da se odnosi Beograda i Zagreba još desetinama godina neće potpuno srediti.
„Ja to sigurno neću doživeti. Odnosi su normalizovani toliko da ekonomija funkcioniše dobro, ne tučemo se više. Pa ja sam čuo Nemce i Francuze kako se ogorčeno svađaju zbog stvari iz 18. veka. To se ne može izbeći. Takve stvari postoje među nacijama. Važno je da se ne koriste prejake reči, što kaže veliki srpski pesnik Branko Miljković, i da ne bude fizičkog nasilja, a svega drugog će uvek biti”, zaključuje Puhovski.
