Izvor: NoviMagazin.rs, 31.Maj.2015, 10:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: “Zdravo, diktatore”
Prvi put u analima Evropske unije javno je kao skrnavitelj demokratije oslovljen jedan od nacionalnih lidera te multinacionalne, demokratske, zajednice. “Zdravo, diktatore” – rekao je, pred novinarima predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker mađarskom premijeru Viktoru Orbanu, kad su se prošlog petka rukovali u Rigi, na samitu za usavršavanje programa Istočnog partnerstva.
Takvo etiketiranje suprotno >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << prigodnoj etikeciji nije se izrodilo u incident, jer je izvedeno u formi pošalice. Orbanu, svakako, nije moglo da godi, ali ju je podneo sa osmehom.
Junkerove reči je verovatno doživeo i kao neslanu šalu, ali su analitičari u njima osetili i zrnca soli i satirični prizvuk. Protumačili su je, proizlazi iz niza napisa, kao nastavak primedaba mađarskom premijeru, koje on odbacuje, da pojedinim potezima “poprilično odstupa od evropskih vrednosti”, pa čak i da njegova vlast poprima obrise autokratije…
Ispričana vickasta epizoda na visokom nivou, mogla bi da se doživi i kao čin koji simbolizuje učestale zamerke liderima, na raznim krajevima sveta, da zanemaruju pravila demokratije, kako god je (re)definisali. Posebno mi se zanimljivom učinila studija – američkog politikologa Danijela Trajsmana i ruskog ekonomiste Sergeja Gurijeva – čije su verzije postale dostupne na sajtu voxeu.org, a potom i u Njujork tajmsu.
U najkraćem, ukazuju da su moderne vrste diktature i autokratije zasnovane više na manipulisanju informacijama nego na klasičnom nasilju nad masama i neistomišljenicima. Vođi takvih ustrojstava, navodi se, često uživaju veliku popularnost, pogotovu po eliminisanju uverljivih rivala. Istovremeno, državna propaganda uvećava rejting vladara, dok se politički protivnici potiskuju fabrikovanjem delikata, beskrajnim sudskim procesima i drugim pravnim formalnostima.
Rast anketne podrške podržan je cenzurom, propagandnim trikovima i isplativiji je od dominacije nasiljem, nastavljaju Gurijev i Trajsman. I dodaju – da se novi autokrati, pri tom, ne ustežu da: ugovorima o oglašavanju vlasnike medija pridobiju za sebe, da podstiču prorežimske snage da kupe “nepodobna” sredstva informisanja, pa i da organizovano zapljusnu, a delimično i blokiraju, internet mrežu, tako da u njoj uveliko prevlada podrška vlastima.
Manipulisanje informacijama može nekompetentne lidere poduže da održi. Pod uslovom da ekonomski šokovi koje priređuju sunarodnicima ne potraju predugo jer će, u suprotnom, izbiti masovni protesti koje neće ublažiti ni retorika dela elite koji je, u međuvremenu, vlast privukla sebi – proističe iz navedenog istraživanja.
Nalazi deluju kao film za koji je neophodno staviti naznaku “poričemo svaku sličnost s ličnostima i okolnostima koje vas okružuju”. Bez nje, svašta bi se ljudima, kojekude, pričinilo kao – “već viđeno” ili “upravo opet proživljavano”…
Ali, ko zaslužuje da danas ponese naziv – diktator ili autokrata? U potragu za odgonetkom te zagonetke upustio se i uticajni američki globalista Robert Kaplan.
Po njemu, kako je zapisao u teksaškoj obaveštajnoj organizaciji Stratfor, kao što nesumnjivo “ima loših demokrata, tako ima i dobrih diktatora”. A što bi se reklo – da i u politici, slično ekonomiji – postoji siva zona. Olaka je deoba sveta po sistemu crno-belo, na diktatore i demokrate, jer prenebregava složenost situacije na terenu u desetinama zemalja, ocenio je.
Kao autokrati sa dalekosežnim posledicama evidentirani su mnogi lideri. Da se podsetimo: Tito (a za njim Milošević, Tuđman, Izetbegović itd); Gorbačov, Jeljcin i Putin u Rusiji; Mao i Deng u Kini, sa bitnim razlikama u tzv. kontinuitetu; bliskoistočne dvorske dinastije; Kastro brat bratu; ajatolah Homeini i njegovi naslednici u Iranu; Sadam u Iraku; Asad otac i sin u Siriji; Pinoče u Čileu i druge svojevremene latinoameričke vojne hunte; Idi Amin u Ugandi i niz bivših i sadašnjih afričkih vlastodržaca; severnokorejska dinastija Kim; avganistanski i pakistanski prevratnici…
Epilozi su veoma različiti, ali sam uveren da ih pomni čitaoci Novog magazina kvalifikovano i intimno precizno razvrstavaju. Od nostalgije za nepovratnim, do kajanja za počinjenim i žala za neostvarenim.
Najizvesnijim mi se, u prognozama o onome što nam sleduje, pričinjava ona – da će nas bilo ko, ako je dobronameran, osloviti sa “zdravo, diktatore". Kad god smo bili diktatori nismo baš bili zdravi, a kad god smo bili zdravi nismo ni sanjali da postanemo diktatori.
