Izvor: Blic, 25.Dec.2010, 01:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milo Đukanović, taktičar
Odlazim čiste savesti i uzdignuta čela, zadovoljan sam onim što sam uradio, rekao je Milo Đukanović dajući ostavku na mesto predsednika Vlade Crne Gore. Učinio je to svega četiri dana nakon što je Crna Gora dobila status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji. Tajming je izabran pažljivo, ali teško da se o njemu pitao donedavni premijer jer zapravo Briselu odgovara da zaokruži sliku o sebi kao velikom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << čistaču u regionu.
Nikome nisu promakle sličnosti sa bivšim hrvatskim premijerom Ivom Sanaderom, koji je prvi u regionu dobrovoljno dao ostavku, a sada pod optužbama za korupciju broji dane u austrijskom pritvoru, ali i sa kosovskim Hašimom Tačijem, kome se sprema ozbiljna istraga za umešanost u organizovani kriminal. Crnogorska opozicija je požurila da zaključi da "Đukanović odlazi kao deo paketa proširenja EU prema Zapadnom Balkanu”. Oprezniji kažu da je povlačenje premijera deo njegove dobro osmišljene taktike i da će ostati zaštićen, kao vladar iz senke i sa pozicije šefa vladajuće stranke.
Poreklom je iz ugledne nikšićke porodice koja ima "vladarsku tradiciju”. Otac Radovan bio je sudija i istaknuti komunistički funkcioner, a predak Blažo, po kome je Milo nazvao svog sina, bio je u vreme Kraljevine Jugoslavije ban Zetske banovine, a tokom rata gospodar Crne Gore, Boke Kotorske i Sandžaka kao general četničkih snaga koje su se borile na tim prostorima. Đukanović je studirao ekonomiju, ali upućeni tvrde da mu je u karijeri možda više pomoglo „neformalno obrazovanje" koje je stekao tokom studentskih dana dok je, noseći vreće s brašnom i fizikališući za džeparac, upoznavao mentalitet i zakone ulice.
Brz, okretan, vešt političar i još veštiji govornik, težak protivnik o kome su čak i strani ambasadori, izlazeći iz njegovog kabineta, priznavali da ih je „opio rečima", uspeo je da se od 1996. godine nametne kao pouzdan partner SAD i NATO, ali i da istovremeno ostvari veliko bogatstvo sebi i porodici. Prema ovogodišnjoj Forbsovoj listi najbogatijih predsednika država, nalazi se na 20. mestu u svetu sa bogatstvom od 14,8 miliona dolara, a po izveštaju italijanske policije koja se bavi porezom i carinama iz 1993. godine, bio je u vrhu švercerskog lanca cigareta povezanog sa sicilijanskom mafijom, Kamorom i Sakra koron unita, organizovanim kriminalnim sindikatima. Istraga o umešanosti u šverc je maja 2009. godine arhivirana nakon što se, kao premijer, pozvao na imunitet. Njegova imovina vezuje se i za poslove privatizacije i strane investicije u nekretnine u Crnoj Gori.
Zasluge za Crnu Goru su nesporne: doveo je državu pred vrata EU i NATO, obnovio državnost, sačuvao političku stabilnost, a kroz najteže ratne godine i krizu obezbedio redovne penzije i plate u javnim institucijama. Od kada se pre četiri godine odvojila od Srbije, Crna Gora je mnogo više napredovala (samo prosečna plata od 500 evra porasla je za četiri godine duplo, dok se u Srbiji uvećala za svega pedesetak evra).
Partnerstvo sa Vašingto-nom ostvario je pred ulazak u obračun sa Slobodanom Miloševićem, kome je bio veran saveznik i zahvaljujući kome je 1991. prvi put postao premijer, najmlađi u Evropi (29 godina). Važi za kooperativnog i poslušnog političara u spoljnoj politici. Jedini put kad nije poslušao bilo je odbijanje zahteva Medlin Olbrajt, tada državnog sekretara SAD, da učestvuje u saveznim izborima 2000. godine, na kojima je smenjen Slobodan Milošević. Đukanović je tada to odbio jer je procenio da bi to naštetilo njegovom važnijem cilju i skrenulo ga sa puta ka crnogorskoj nezavisnosti.
Njegovi saradnici kažu da je na poslu provodio po 14, 15 sati dnevno. Obavljao je jedan predsednički i pet premijerskih mandata. O svakom potezu promišljao je do najsitnijih detalja. Ne podnosi ništa što je suštinski nezavisno od njegove vlasti i to ne krije. Odlazeći sa premijerskog mesta protivnike, pre svega nezavisne medije, nazvao je "krvopijama”. Ne trpi da mu se u javnosti postavljaju nezgodna pitanja, posebno ona vezana za napad na Hrvatsku i granatiranje Dubrovnika 1991-92. godine, za deportaciju izbeglica muslimana koje su vraćane u BiH u ruke srpskim snagama, za logore tokom rata devedesetih.
Okružen je bogatim ljudima. Procenjuje se da njegov brat Aco, koji se pre "državnog” šverca nafte i cigareta devedesetih bavio organizacijom koncerata, ima imovinu vrednu 167 miliona dolara. Imovina njegove seste Ane, udate Kolarević, procenjuje se na 3,5 miliona dolara. Ana je advokat i bavi se posredovanjem u ruskim ulaganjima u nekretnine u primorje, a posredovala je i u svim značajnijim privatizacijama. Sin Blažo, još student na Univerzitetu Donja Gorica, inače u vlasništvu jedne od pet Đukanovićevih firmi, zarađuje mesečno 11.000 evra rentirajući poslovni prostor u Podgorici koji mu je poklonio stric Aco.
Najmoćniji Đukanovićevi prijatelji su kontroverzni crnogorski biznismeni poput Veselina Barovića, Brane Mićunovića, Duška Kneževića, ali i Stanko Subotić Cane. Nakon Đukanovićevog odlaska sa mesta premijera, jedno od najintrigantnijih pitanja je šta će se događati sa imovinom i načinom poslovanja samog Đukanovića i njegovih prijatelja, kao i sa gostoprimstvom koje Crna Gora pruža nekim kriminalcima koje traži Srbija, poput narko-bosa Darka Šarića. Jer Brisel je bio jasan, da bi dobila datum pregovora o pristupanju EU, Crna Gora mora da pokaže konkretne rezultate u borbi protiv organizovanog kriminala, a to znači da počne da hapsi. Moguće da je taj proces već počeo sa hapšenjem gradonačelnika Budve.
