Izvor: Politika, 19.Nov.2015, 09:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Merkelova ne želi da bude ratna kancelarka
Samo 16 odsto Nemaca podržava nemačko učešće u vojnoj intervenciji u Siriji
Od našeg dopisnika
Frankfurt, Hajdelberg – I pre nego što je Francuska juče zvanično zatražila od ostalih članica Evropske unije da joj vojno pomognu u borbi protiv Islamske države (ID), u Nemačkoj je počela polemika da li najjača evropska ekonomija uopšte želi da otvoreno učestvuje u nekom ratu. Uprkos tome što je nemačka kancelarka Angela Merkel >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u prvoj reakciji posle terorističkih napada u Parizu obećala Francuzima „svaki vid podrške”, nemački analitičari ukazuju da ova demohrišćanska političarka ne bi želela da na desetogodišnjicu svoje vlasti postane ratna kancelarka.
Teroristički napad na SAD 11. septembra 2001. bio je povod da se prvi put aktivira član 5 Vašingtonskog ugovora o osnivanju NATO-a, koji nalaže članicama alijanse da zajednički brane napadnutu članicu. Osim toga, to je tada bio test i za nemačku unutrašnju politiku i tadašnjeg socijaldemokratskog kancelara Gerharda Šredera. On je tada obećao „punu i bezuslovnu podršku” Americi, čime je, posle nemačkog učešća u bombardovanju SR Jugoslavije 1999, još više udaljio Nemačku od njene posleratne politike da učestvuje u međunarodnim vojnim akcijama samo ako ih je odobrio Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Francuska se zasad još nije pozvala na član 5 Vašingtonskog ugovora, ali se pozvala na član 42.7 Ugovora o EU. I pre nego što je ovaj zahtev na sastanku u Briselu izneo francuski ministar odbrane Žan-Iv le Drijan, nemačka ministarka odbrane Ursula fon der Lajen rekla je da će Nemačka pružiti „pomoć i podršku” Francuskoj.
„Podrazumeva se da ćemo učiniti sve što je u našoj moći da pružimo pomoć i podršku”, rekla je nemačka ministarka iz redova Merkelinog CDU, ne navodeći izričito vojnu akciju.
Već i iz pažljivog izbora izraza, koje su u ovom slučaju koristile i Fon der Lajenova i Merkelova, lako je prepoznati da vladajući nemački demohrišćani nisu skloni da brzo reaguju, kao svojevremeno Šreder, i uđu u rat. Međutim, kada francuski predsednik Fransoa Oland, poput svojevremeno američkog predsednika Džordža Buša mlađeg, kaže: „Mi smo u ratu”, očigledno je da Pariz očekuje i direktniju vojnu podršku od Berlina. Čak i nemački predsednik Joahim Gauk je u svom govoru pomenuo „rat”, ali Merkelova je taj izraz izbegla, upotrebivši reč „borba”.
Posle deset godina vladavine, kancelarka očigledno ne želi da nemačku vojsku uvede u otvoreni rat, baš kao što to nije učinila u slučaju bombardovanja Libije 2011. godine, kada se u Savetu bezbednosti UN Nemačka zajedno sa Rusijom, Kinom, Brazilom i Indijom suzdržala od glasanja o vojnoj intervenciji. Iako zvanično nije učestvovala u ovom bombardovanju, mediji su kasnije saznali da je Nemačka ipak svojim zapadnim saveznicima stavila na raspolaganje deo svoje opreme, a protivnicima Muamera el Gadafija „pozajmila” 100 miliona evra za „civilne i humanitarne ciljeve”.
Ipak, gorko iskustvo u Avganistanu nemačke vladajuće političare zasad odvlači od ideje da bombarduju Siriju i Irak. Osim toga, oktobarsko istraživanje javnog mnjenja je pokazalo da samo 16 odsto Nemaca podržava nemačko učešće u vojnoj intervenciji u Siriji.
Levo orijentisani komentator „Špigla” Jakob Augštajn u svom komentaru upozorava da ne bi trebalo koristiti metode koje su se u prošlosti pokazale kao neefikasne, kao što je korišćenje više oružja, više vojnika, više nadzora i veće ograničavanje građanskih sloboda. On podseća na to kako je norveški premijer Jens Stoltenberg, posle masovnog ubistva koji je izvršio Anders Brejvik, u govoru rekao da je njihov „odgovor na nasilje – još više demokratije, još više humanosti, ali ne i naivnost”. Nasuprot tome, Oland je govorio o nemilosrdnoj odmazdi i ratu i, prema oceni Augštajna, time zapečatio uspeh atentatora u Parizu.
„Već godinama Zapad ne napreduje u borbi protiv islamističkog terorizma. To nije čudo: neprijatelja ne možeš pobediti tako što ćeš mu postati sličan. To je problem sa ratom protiv terorizma. Onaj ko ga povede, automatski ga je izgubio. Jedino oružje protiv mržnje jeste pomirenje. Napominjem: to nema veze sa naivnošću, kako je to ispravno primetio Norvežanin Stoltenberg. Naprotiv”, piše Augštajn, dodajući da kada su Nemačka i Švedska letos počele sa prihvatom velikog broja muslimanskih izbeglica, to je imalo istorijski značaj. „Bilo je to delo pomirenja. Nikada Zapad nije islamizmu doneo veći poraz od trenutka kada je muslimanima koji su stradali zbog rata pružio zaštitu.”
Pogledaj vesti o: Angela Merkel
