Izvor: BKTV News, 27.Sep.2012, 14:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kupi, očerupaj i vrati!
Verovatno će uskoro skupština da raspravlja o privatizaciji. Čini se logičnim da zahtevu Evropske unije o reviziji ili preispitivanju 24 kompanija koje su privatizovane, prethode izvesne izmene i dopune o zakonu o privatizaciji. Jer, mala je korist ako se samo otvore nove afere, a istovremeno ne postoji i pravna osnova da se neke stvari drastično menjaju. Srbija je ne samo osiromašena, očerupana, već i dugoročno onemogućena >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << da stvarno i uspešno izidje iz sadašnje ekonomske, moralne i politčke krize.
Srbija je ostala bez industrije. A to znači – bez bitnih uslova za rešavanje zaposlenosti. Zemlja bez industrije je „neokolonijalna“ zemlja. Pogotovo u vreme kada i one koje su bile u samom vrhu srednje razvijenih industrijskih zemalja, sada grcaju ako ne idu u korak sa tehnološkim novinama!
Materijali koje Agencija za privatizaciju nudi poslanicima nisu bez preciznih infromacije u kome stanju se nalaze firme koje još nisu privatizovane, ali se za pravo odlučivanje i opredeljenje poslanika od ove Agencije očekuje analitika bar u sledećem:
da li je reč o krajnje upropašćenim firmama koje niko neće,
da li je reč o firmama koje su precenjene ili je uopšte prestala potreba za poslove koje su obavljali,
koliko košta održavanje sadašnjeg stanja, ko to plaća
šta je predlog Agencije da se eventualno menja u zakonu da bi se odstranile zakonske prerpreke da se ne zadržava stadašnje beskorisno stanje
da li je moguće i kakav bi bio efekat ako neke firme, koje mogu da osptanu kao male radionice, daju pojedincima kao „porodični mali biznis“ I to trajno ili privremeno besplatno, a da ih lokalna zajednice prati i onda, kada to počne da živi, kroz poreze i doprinose uspostavi ugovorni odnos o naknadi za dobijenu vrednost!
Sve ovo je možda čista utopija u sadašnjim zakonskim okvirima, ali posao skupštinskih Odbora i jeste da takve stavri, koje se godinama „vuku kao nerešive“, na jedan smeliji ili čak i revolucionarniji način razrešavaju. Odnosno, da iniciraju promenu zakona da bi se to u zakonskim okvirima rešavalo.
Drugi deo priče koji bi članovi Odbora mogli da zatraže od Agencije je:
b/ analiza firmi koje su privatizovane i ponovo se našle na spisku Agencije. Zašto? Koliko su u medjuvremenu očerupane i onda vraćene.
c/ kome su prodavane. Njihova cena po kojoj su privatizovane, direktnom pogodbom ili aukcijom, tenderom ili slično. Zašto baš tako? Koliki je gubitak što se vrte u krug i ko to plaća, a ko je objektivno kriv – praksa, zakon ili mućke!
d/ spisak ljudi ili firmi koji su učestvovali u dosadašnjim privatizacijama i doveli firme do propast. Da li Agencija ima registar takvih ili zašto nema banku podataka o tim slučajevima
e/ šta je dosadašnja praksa pokazala kada je reč o načinu na koji se Agencija obezbedjuje kada firmu stavlja na prodaju – da li je to bankarska garancija. Da li ona pokriva ono što je obaveza kupca.
A posebno je važno u današnjim uslovima da li i zakonski propisi omogućavaju da se privatizovane firme pojavljuju kao izvor uvećanja broja ljudi koji nemaju povezan staž, pa onda to država plaća.
Osnovno je – istražiti ispunjavanje ugvora i zašto se ne kontroliše na kvartalnom nivou, nego čeka da nešto postane javni problem, da radnici štrajkuju ili da kupac ogoli sve što vredi i onda – vrati AGENCIJI.
Ko zna koliko još ima stvari koje bi bile korisne da novi saziv skupštine pokrene i da privatizacija u celini bude praćena kao nešto što je od vitalnog značaja za budućnost Srbije.
Mirko Stamenković
Tweet
