Izvor: Politika, 12.Maj.2011, 00:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kupi jeftino – prodaj skupo
Koristeći zakonske pogodnosti, pojedinci su kupili velike površine poljoprivrednog zemljišta. Njihov je interes da ovo zemljište bude u što kraćem roku dostupno strancima
Srbija prema članu 63 tačka dva Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju treba u roku od četiri godine od ratifikacije ovog dokumenta da omogući pravnim i fizičkim licima iz zemalja Evropske unije da kupujuzemljište i druge nepokretnosti. Druge zemlje u tranziciji koje su se učlanile u EU >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zadržale su pravo da ne prodaju nepokretnosti strancima,u proseku, u roku od oko deset godina, i to posle ulaska u EU, a ne odmah posle ratifikacije SSP-a. Poljska je izborila pravo da stranci ne mogu kupovati zemlju u roku od 12 godina od učlanjenja, Mađarska se dogovorila da stranci ne mogu kupovati nepokretnosti za sedam plus trigodine, i sada pregovara za ove dodatne tri godine, dok Hrvatska pregovara za uslove koje je dobila Poljska. Zašto je Srbija prihvatila ovako nepovoljne uslove ako je poznato da postoji velika razlika u cenama poljoprivrednog zemljišta kod nas i u EU? Cene zemljišta u zemljama EU su veoma visoke:u Holandiji iznose oko 70.000 evra po hektaru, u Danskoj oko 60.000 evra, u Italiji 50.000 evra i sl. U Srbiji cena najkvalitetnijeg obradivog zemljišta (Bačka, Srem) iznosi od 3.500 do 5.000 evra po hektaru. Slične cene su i u Hrvatskoj, ali ona nastoji da ostvari pravo da nepokretnosti ne prodaje strancima dok ne istekne period od 12 godina od njenog učlanjenja u EU.
Poznato je da su pojedinci u Srbiji, koristeći zakonske pogodnosti,kupili velike površine poljoprivrednog zemljišta, koje se mere desetinama hiljada hektara. Njihov interes da ovo zemljište bude u što kraćem roku dostupno strancima je više nego očigledan, jer im to omogućava enormnu zaradu pošto će tada postići astronomske cene za zemljište koje su kupilipo veoma niskim cenama. Tako bi zarada po jednom hektaru bila dvadesetdo tridesethiljada evra, a za hiljaduhektara 20 do 30 miliona evra. Očigledno,radi se o velikom ekonomskom interesu, koji treba da se realizuje u korist privilegovanih pojedinaca, umesto da to bude resurs kojim raspolaže država, i da od toga korist imaju svi građani. Neko će reći:formalno-pravno,to je u redu, što je tačno, ali je strašno nemoralno, i štetno za građane ove sve siromašnije zemlje, i primer je velike korupcije. Možda je ovo najočigledniji primer kako se zakonski i drugi propisi donose prema diktatu i želji moćnih pojedinaca a na štetu opštedržavnih interesa.
Srbija još nema zakon o restituciji, što posebno brine EU, i to nam beleži kao veliki minus na putu u Evropu. Obaveza vraćanja zemljišta bivšim vlasnicima se ne može izbeći. Ali kako je poljoprivredno zemljište prodato po bagatelnim cenama domaćim „tajkunima”, koji će ga verovatno preprodati strancima po astronomskim cenama, realnu nadoknadu vlasnicima platiće građani, pošto povraćaj u naturalnom obliku više neće biti moguć. Dakle, profitiraće stranci koji će posedovatiizuzetno kvalitetno poljoprivrednozemljište, po,za njih,veoma povoljnim cenama, a enormne zarade ostvariće i domaći vlasnici koji poseduju velikeobradivepovršines namerom da ih preprodaju strancima;gubitnikće biti država Srbija, koja ove velike razlike u cenama neće inkasirati u svoj budžet, a pored toga će imati veliku obavezu nadoknade za restituciju.
Treba reći da npr.u Belgiji pojedinac ne može kupiti više od 385 hektara,i to pod određenim uslovima, to jest uzgarancijeda će kupljeno zemljište efikasno koristiti.
Ovde je država očigledno podlegla pritisku tajkuna,a ne EU koja ne bi mogla da vrši toliku diskriminaciju prema Srbiji, iako su njihovi interesi da rokovi za prodaju nepokretnosti strancima budu što kraći.
Vlada bi morala da postigne dogovor da se član 63 SSP-aizmeni i da bude kao i kod drugih zemalja u tranziciji koje su učlanjene u EU.
Prodaja strancima u suštini nije sporna, za mene nije uopšte važno da li je vlasnik jedne zgrade ili poljoprivrednog atara strani ili domaći državljanin. Ali potrebno je vreme da se steknu uslovi da stranci mogu kupovati nepokretnosti u fer odnosima, to jest od pravih vlasnika, odnosno u uslovima raščišćenih svojinskih odnosa, i po cenama koje treba da budu bar u izvesnoj meri ujednačene. Uostalom, to je razlog što su druge postsocijalističke zemlje tražile i dobile period od oko deset godina od ulaska zemlje u EU, a ne samo četiri godine po ratifikaciji Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
*Član Saveta za borbuprotiv korupcije
Danilo Šuković
objavljeno: 12.05.2011.
