Izvor: Politika, 19.Dec.2010, 00:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koliko sanadera do Evrope
To što demokratija i reforme posustaju, što ih ljudi sve češće identifikuju s krađom i prevarama, političare malo zanima. Osećaju se moćnim pred masom koju više i ne moraju da rade pod anestezijom. Rade je na živo
Najprecizniji način utvrđivanja koliko je Srbija daleko od članstva u EU meri se – sanaderima.
Sanader se uvodi kao regionalna merna jedinica napredovanja na putevima evrointegracija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Balkana. Ako si od EU u agregatnom stanju udaljen dva, tri ili više sanadera, znači da si sve bliži Briselu. I obrnuto. Biti bez ijednog sanadera znači da si daleko od Unije.
Hrvatska se nedvojbeno približila ulasku u Uniju. Poručili su joj da je došlo vreme da se obračuna s korupcijom i organizovanim kriminalom. Ispunila je mnoge stavke upitnika, sada mora i ovu. Nema vrdanja.
Ivo Sanader je prvi bivši balkanski premijer iza rešetaka. Nije moje da se na tu temu određujem, ali slutim da će iza istih ostati barem neko vreme. Ako ništa drugo ono pedagoški. Da se vidi da pravi obračun s korupcijom ne trpi bivše ili sadašnje svete krave.
Tako, uprkos svim povremenim obećanjima naših zlatoustih političara, zaključujem da je Srbija još prilično daleko od članstva u EU. Ima nula sanadera. Mada je mogla da ih ima, a može i sada, onoliko.
I bez konsultovanja arhivske građe mogu odmah da nabrojim slučajeve od kojih se očekivalo da pokažu da je ova zemlja spremna da kaže stop korupciji: Kolesar–Janušević, Marija Rašeta Vukosavljević, afera ,,Kofer” pa afera ,,Satelit” i Prvoslav Davinić... Nikom ništa.
Isto je godinama bilo i u Hrvatskoj. I tamo se pričalo o nizu korupcionaških afera. Hrvatski tisak je išao dalje od srpske štampe, ali epiloga nije bilo. Tek kada se Sanader prošlog leta povukao bez ikakvog objašnjenja, počelo je detaljnije da se nagađa. Da li je to od njega tražila Angela Merkel kada su je obavestili o sumnjivim radnjama njenog miljenika?
Kako god, Evropljani su pritisli. Raspetljavanje je krenulo munjevito. Uhapšen je nekadašnji šef carine i trezora HDZ-a. Potom je ministar odbrane završio sa četiri godine zatvora. Konačno je na red došao i bivši premijer uhićen pri pokušaju bekstva.
Hrvatska je, mereno sanaderima, učinila gigantski korak ka očekivanom skorom članstvu u EU. Teško da bi bez toga prevladala britanske ili nečije druge otpore uprkos zdušnoj podršci Nemaca.
Ovde nije tako. Odavno sam uveren u dve stvari. Prvo, da Srbija nije u stanju da se sama izbori s korupcijom. I, drugo, da Evropa nije, barem zasad, spremna da nam u tome pomogne.
Da li su srpski političari suviše mlaki pa ne mogu, da li su suviše umreženi, pa ne žele, da li su dovoljno uplašeni, pa ne smeju, sada je manje važno. U svakom slučaju, bez pomoći EU nećemo se osloboditi te pošasti.
Da sve bude gore, korupcija je omogućila da se u prve dane demokratije ugradi projekat sistemskog urušavanja verodostojnosti jedne od glavnih poluga demokratije – slobodnih medija. Posle je sve išlo lakše.
Koliko smo puta od političara prozvanih za svakojaki kriminal videli bezbrižno odmahivanje rukom uz abolirajući uzdah: Ah ta žuta štampa. Stvorena je klima u kojoj svako pa i najvažnije pitanje sme i može da ostane bez odgovora.
Brankica Stanković gotovo da i nema konkurenciju u teškoj pa i po život opasnoj novinarskoj borbi za istinu.
Ovo su nesumnjivo ključne godine Balkana. Ali, regionalno istraživanje Galupa pokazuje da su ljudi pesimisti. Budućnost im, istina, nudi život bez ratova, ali to je mir bez razvoja. Poverenje u ono što sebe naziva političkim elitama konstantno i svuda opada. Apsolutna većina ispitanih ubeđena je da njihova zemlja ide u pogrešnom pravcu.
Evropa pred sobom ima dve opcije: jedna je „šok integracija“ koja bi sve države zapadnog Balkana brzo uvela u EU. Druga je putovanje u nepoznato.
Verovati da su zemlje regiona same u stanju da se izbore s prevelikim izazovima tranzicije je čista iluzija. Evropa mora da shvati da bezbednost Balkana ne može da bude njen isključivi cilj.
Demoralizacija balkanskih društava stvara neku sopstvenu dinamiku koja najbolje i najpametnije tera da sopstvenu budućnost vide van svojih domovina. „Stabilnost“ se pretvara u još jedan opis političke i ekonomske stagnacije.
Evropa mora da dejstvuje. Odmah. Kao što je pokazala sa Sanaderom.
Zaključujem, nažalost, da Evropljani sada ne žele da se bave našom korupcijom. Sve oni dobro znaju ali, barem u ovom trenutku, ne žele da pomognu. Raspravljao sam se nedavno s nekim socijaldemokratama iz Bundestaga, ali nisam dobio odgovore na pitanja:
Da li je EU nezainteresovana da nam pomogne zato što im ovakva korumpirana Srbija odgovara, pa imaju argument da nas ne prime? Da li čuvaju status kvo zato što mnoge političare drže u svojoj šaci? Da li su zaista umorni posle iskustava s Rumunijom i Bugarskom pa ih je zaista baš briga?
Ima tu svega, ali kada se podvuče crta nameće se zaključak da će istinsko približavanje Srbije Uniji i Unije Srbiji biti mereno sanaderima. Tek kada nas pritisnu znaću da smo negde blizu Brisela.
Raščišćavanje korupcije po Rumuniji i Bugarskoj, a sada i po Hrvatskoj, naznačava proces koji čeka sve zemlje kandidate za članstvo u EU. Neće biti izuzetaka. Svakome sleduje prolazak kroz „toplog zeca“.
Nadam se ipak da je krenula „sanaderizacija Balkana“, kako piše Vedran Džihić u bečkom „Standardu“ ukazujući na temeljnu krizu demokratije u jugoistočnoj Evropi.
U pravu je profesor Džihić. Potpisujem svaku njegovu reč. Poverenje građana u politiku u čitavom regionu je na najnižem nivou, frustracije su velike, svuda je prisutna svekolika apatija.
„Politička elita odavno je izgubila kontakt sa stvarnošću, bavi se samo sobom i ostvarivanjem sopstvenih interesa. Stiče se utisak da su birači samo neophodan ukras koji svake četvrte godine populističkim obećanjima biva namamljen da glasa“, piše Džihić.
Sve se uklapa u ono što kaže i glavni urednik slovenačkog „Dela“: političari Hrvatske i čitavog regiona smatraju nas budalama.
Rezignirani i u pojam ubijeni građani ponajviše su zbog korupcije pogubili poverenje u državu, njene institucije i njene ljude. Pošto su se toliko puta ponadali da će neke afere dobiti svoj zaslužen epilog, a nisu, uvukli su glavu u kućicu. Ćute.
Akteri političke scene ne obaziru se na tu zaglušujuću tišinu. Ohrabreni primerima da se nikome ništa nije dogodilo, postaju sve bahatiji. Ne ustežu se više ni da SMS-ovima obaveste da je tender namešten.
Zaklanjaju se iza na brzinu sklepane ikebane antikorupcionaške borbe. Misle da su time kupili poverenje zapada. Dok Verica Barać donkihotovskim naporima pokušava da alarmira tužilaštvo da preuzme neki njen slučaj, sapliću je na svakom koraku.
To što demokratija i reforme posustaju, što ih ljudi sve češće identifikuju s krađom i prevarama, političare malo zanima. Osećaju se moćnim pred masom koju više i ne moraju da rade pod anestezijom. Rade je na živo.
Evropljani, rekoh, svojim nečinjenjem zdušno pomažu rastućoj sumnjičavosti ljudi u ono što se zove zajednički evropski projekat.
Bilo bi poželjno kada bi ovdašnji političari iz slučaja Sanader izvukli pouku da će kad tad morati da otvore istinski beskompromisnu borbu protiv korupcije. Pa šta košta, i koga god da košta. Tako bi se povratilo poverenju u državu i njene institucije.
Bilo bi, naravno, bolje da taj front otvore sami, bez dolaska stranih trupa. Ali, pošto je to, kako verujem, malo verovatno, vreme je i da Evropljani iz slučaja Sanader zaključe da samo delotvorni pritisak EU daje rezultate. Pasivnost EU nagrađuje korupciju. Slabi demokratiju. Blokira reforme.
Za kraj, srpskim kandidatima za Sanadere daću jedan besplatan savet. Ne bežite u pravcu zapada. Tamo će vas uhititi koliko god ste im dotle bili važni ili dragi. Amerikanci su se odmah odrekli bivšeg hrvatskog premijera poništavajući mu vizu. Unija više ne mari za čoveka kojim se ponosila.
Bežite na istok. Tamo su spremni da daju azil. Ili da vas prime raširenih ruku ako ste se izjasnili protiv Nobelove nagrade za mir disidentu.
Boško Jakšić
objavljeno: 19/12/2010
.jpg)
