Izvor: 011vodič.com, 05.Avg.2015, 17:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko je smislio da Rusija kontrasankcijama udari po farmerima EU – treba mu dati orden
VEĆ mesec dana francuski farmeri blokiraju magistralne puteve gomilama stajskog đubriva i pale automobilske gume.
Bez obzira na odvažne izveštaje Evropske komisije, pokazalo se da su ruske uzvratne sankcije na prehrambene proizvode mnogo bolnije.
Na prvi pogled, situacija izgleda paradoksalno, ako se uzme u obzir da udeo Rusije u ukupnom francuskom izvozu iznosi svega 1,8%, od čega prehrambeni proizvodi i poljoprivredne >> Pročitaj celu vest na sajtu 011vodič.com << sirovine čine samo 0,15%. Iako se u prvom kvartalu 2015. izvoz smanjio za jednu petinu, za opštu sliku francuske ekonomije sve to ne bi trebalo da izazove toliko burne posledice, ili bar ne sa stanovišta Evropske komisije. Nije trebalo, ali je izazvalo.
Zašto? I zašto je Rusija svoj uzvratni udar usmerila upravo na poljoprivredu Evrope, a nije, recimo, na automobilski sektor?
Strateško pravilo glasi: treba udarati tamo gde protivnik ne očekuje i gde je najslabiji. Samo tako, maksimalan uspeh postiže se minimalnim ulaganjem napora. Koliko god da je čudno, ali najranjivija tačka Evropske unije nije gas, ni nafta, nisu ni automobili i ostala industrija, nego upravo poljoprivreda.
U ukupnom evropskom BDP ona formalno iznosi svega 2,3%, ali su ta „dva procenta“ veoma važna za EU. Može se reći preciznije – čitava Evropa oslanja se na industriju Nemačke i poljoprivredu Francuske, budući da se udeo tog sektora u njihovoj nacionalnoj ekonomiji principijelno razlikuje (o,5-1,2%, odnosno, 2,4%).
U stvari, još od osnivanja Unije za ugalj i čelik (od kada se uobičajeno računa istorija EU), Francuska je podržala nemačku industrijsku ekspanziju u zamenu za nemačku podršku ekspanzije francuske poljoprivrede. Od tada se u tom pogledu ništa principijelno nije promenilo.
U Evropi je poljoprivreda uvek imala dve ključne komponente: bez obzira na klimu topliju nego što je kod nas, ona je i dalje izuzetno zavisna od vremenskih prilika i uvek je igrala značajnu socijalnu ulogu. Budući da su još od kraja 50-ih godina HH veka u formiranju opšte politike u poljoprivredi ključno mesto zauzimali francuski stavovi, koji su od vremena Napoleona imali jasno izraženu socijalnu tendenciju, onda je i krajnji rezultat izgledao gotovo socijalistički.
Godine 1951. ministar poljoprivrede Francuske, Pjer Plimlen, uneo je ideju o takozvanoj Opštoj poljoprivrednoj politici (OPP).
U šest budućih zemalja EU poljoprivreda je obezbeđivala 12% BDP i davala najmanje trećinu radnih mesta, tako da se ideja o uvođenju zajedničkih pravila igre pokazala prilično značajnom. Francuzi su za agrarni sektor predlagali otprilike isto što i Nemci za industriju: nadnacionalno regulisanje proizvodnje i trgovine sa kasnijim osnivanjem zajedničkog tržišta prehrambenih proizvoda.
Tome se suprotstavljala znatno mekša britanska varijanta koja se svodila samo na međuvladine sporazume i na zbližavanje nacionalnih agrarnih politika.Na kraju je pobedila kompromisna varijanta Holanđana. Oni su od Francuza uzeli ideju zajedničkog tržišta, ali su joj dodali pojam nacionalnog usavršavanja i povećanja efikasnosti agrarnog sektora u celini.
Ciljevi Opšte poljoprivredne politike teoretski su uključivali pet tačaka: 1) povećanje kapaciteta poljoprivrede na bazi tehničkog progresa i racionalizacije proizvodnje; 2) obezbeđivanje pristojnog životnog standarda onih koji su angažovani u toj grani; 3) stabilizaciju poljoprivrednih tržišta; 4) postizanje prehrambene snabdevenosti; 5) podršku racionalnih potrošačkih cena proizvoda. Međutim, u praksi su se pokazali mnogo važniji drugi, treći i četvrti cilj od prvog i petog.
Na kraju se sve svelo na tri glavna oslonca: na formiranje jedinstvenih ciljnih cena, na uvođenje limita za krajnji obim proizvodnje za svaku zemlju i za svaku vrstu proizvoda i na osnivanje zajedničkih fondova za dotacije u EU, koji su odgovorni za direktne subvencije proizvodnje.
Do početka 1990-ih taj sistem obuhvatio je 85% poljoprivrede EU. U početku je izgledalo da je u tome postignut uspeh.
Ukupan obim proizvodnje stabilno se povećavao za 2,5% , a radni učinak – za 3-6% svake godine. Nivo sopstvenog snabdevanja proizvodima (sem biljnih masti, kukuruza i mleka u prahu) dostigao je 100%. Prihodi farmera povećani su za 20-30%, a uzajamni poljoprivredni uvoz skoro se udvostručio. Istina, unutrašnje cene namirnica premašile su svetske za 2-5 puta, subvencije po programu OPP progutale su oko 70% ukupnog budžeta EU, udeo agrarnog sektora u BDP prepolovljen je (do 6%), a stopa zaposlenosti smanjena je za 1,7 puta (do 13%). U stvari, na to spoljašnje blagostanje „pale su“ zemlje Istočne Evrope i Pribaltik posle raspada Sovjetskog Saveza.
Pošto su u znatnoj meri i same bile agrarne, te zemlje videle su pred sobom ogromno zajedničko tržište sa veoma visokim cenama, na kojem je trgovina izgledala mnogo isplativija nego sa SEV-om i Rusijom. Na primer, za njih je ostala neprimećena činjenica da je još tada godišnji višak žitarica u EU dostizao 40 miliona tona (od toga, 7,7 miliona tona – pšenice), u proizvodnji govedine – 600 hiljada tona.
Mala ekonomski neodrživa domaćinstva površine do 5 hektara činila su oko 60% svih farmi, a dotacije su već počele da „jedu“ 80% budžeta Evropske unije.
Samo je porast izvoza spasavao situaciju jer je obezbeđivan povećavanjem izvoznih dotacija i do sada je dostigao nivo od 30%. Ipak, ni izvoz nije mogao da savlada ukupnu tendenciju.
Višak nekih vrsta proizvoda premašio je 300%. Održavanje cena i izbegavanje bankrotstva bilo je moguće samo smanjivanjem proizvodnje. Da ljudi ne bi ostali bez posla, počeli su dam im isplaćuju subvencije za isključivanje poljoprivrednog zemljišta iz obrta. Na primer, one su u Nemačkoj sa svim isplatama iznosile 1250 evra godišnje za jednog farmera. To je pomoglo, ali ne mnogo.
U celini, ova privredna grana prestala je da se razvija i izgubila je veštinu da adekvatno reaguje na promene tržišta, što su, zapravo, i pokazale ruske sankcije na poljoprivredne proizvode.
Pitanje nije u tome što je bez prodaje ostalo 100.000 francuskih farmera. U opštim okvirima to nije tako mnogo, a prihod od 6 milijardi evra koji nije ostvaren od prodaje u Rusiji, u suštini je sitnica. Važnije je nešto drugo.
U opštim okvirima čak i relativno mali obim dodatnih viškova prehrambenih proizvoda koji su nastali kao rezultat ruskih kontrasankcija, izazvao je proces pada cena na unutrašnjem tržištu. Samim tim ukupne gubitke za tekuću godinu eksperti EU procenjuju na 13-14 milijardi evra. A to su samo direktni gubici. Postoje još i indirektni. Francuska poljoprivreda prekomerno je u kreditima. Obustave u prodaji prete talasom stečaja, koji može da izazove domino – efekat.
Nema farmera – nema potrebe za poljoprivrednom tehnikom, gorivom i rezervnim delovima, što već za sobom povlači pad u industrijskom sektoru. Uz to, bankrot farmera dovodi do porasta broja nevraćenih bankarskih kredita što u današnje krizno vreme može da se pretvori u bankrotstvo niza agrarnih banaka. Za privrednu granu u kojoj je, kao u Francuskoj, danas angažovano više od milion ljudi, to znači bankrot bukvalno svakog desetog.
Prema tome, analitičaru koji je u našoj vladi smislio da na antiruske sankcije odgovori udarom upravo na njihovu poljoprivredu, treba dodeliti orden.
Teško je naći drugu takvu poziciju u našoj uzajamnoj trgovini, koja bi tako malo koštala u novcu, a realno imala toliki značaj. Eto, Francuska je prekinula ugovor o „Mistralima“ i čak pristala da plati penale za 1,2 milijarde evra, ali to nije izazvalo nimalo primetne proteste među radnicima francuskih brodogradilišta, iako brodogradnja spada u pet njihovih ključnih privrednih grana po obimu učešća u BDP.
A ovde sankcije, reklo bi se, „za tri kopejke“, i rezultat je očigledan, odnosno već je – na ulicama francuskih gradova. Francuski farmeri i sami objašnjavaju svojoj vladi nepravilnosti njihove spoljne politike u odnosu na Rusiju. Ne treba očekivati brz rezultat, ali, kap po kap vode i kamen probija.
Na kraju, samo pre godinu dana EU je bila neuporedivo više antiruska, principijelna i nepopustljiva. A sad je, eto, i naciste u Ukrajini ugledala i ostavila po strani Treći energeski paket.
Sve u svemu, primetan je očigledan progres. Sve to je rezultat spretno date injekcije.
Piše: Aleksandar ZAPOLJSKIS
Prevela Ksenija Trajković
#fakti
The post Ko je smislio da Rusija kontrasankcijama udari po farmerima EU – treba mu dati orden appeared first on Politika.
