Izvor: Kurir, 11.Sep.2010, 11:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KOLIKO JE 1244 PUTA NULA
Šta se to, do đavola, desilo? Najbolje je da počnemo s tekstom Rezolucije UN o Kosovu koju su zajednički predložile Evropska unija i Srbija. U stvari, nema potrebe, tu ionako ne piše ništa. Onda ipak bolje da počnemo s tekstom Rezolucije UN o Kosovu koju je Srbija htela da podnese Skupštini Ujedinjenih nacija, posle čega je popila rafal diplomatskih poseta visokih predstavnika naših saveznika, a na jedan trenutak sve >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << je počelo da liči i na one maratonske „napete“ pregovore kada Holbruk jede pastrmku kod Miloševića, samo što smo se već navikli da se sve naše „napete“ situacije s međunarodnom zajednicom odavno rešavaju genijalnim rešenjem u zaustavnom vremenu, u kojem ga mi duvamo.
Ali da se vratimo na tekst nesuđene srpske rezolucije. U stvari, šta ima da se vraćamo na taj tekst kad je prošao jedan sasvim drugi tekst, onaj u kome se nipošto ne sme pominjati jednostrana nezavisnost Kosova, u stvari može, ali u pozitivnom smislu. Tu je, znači, došlo do kompromisa. S jedne strane, mi smo ućarili to što u sopstvenoj rezoluciji ne hvalimo jednostrano otcepljenje dela naše teritorije, a s druge strane, Ujedinjene nacije su još jednom pokazale svu svoju bedu donošenjem mutavih rezolucija bez glasanja, daj što pre da aplaudiramo ovom srpskom sranju, a onda u kineski restoran na klopu.
Možda je najveći dobitak ovog diplomatskog poduhvata to što je Evropska unija imala priliku da proveri kojom brzinom svi njeni ministri inostranih poslova mogu da potpišu jedan glupi bezvredni papir, a taman su mislili da se dobro zezaju po njujorškom Louer Ist sajdu.
Možda je, u stvari, ipak bolje vratiti se na paljenje američke ambasade, obavljeno u sklopu manifestacije „Kosovo je Srbija“ pre nešto više od dve godine. Ili na internet snimak nabudženih šmizli koje pelješe beogradske butike, ogrnute kišom suza nad raspetim Kosovom. Zašto se tu vraćati? A zašto da ne.
Zapravo, kad malo bolje razmislim, najviše se isplati vratiti se staroj dobroj i neprejebivoj Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN kao vrhunskoj blamaži međunarodnog prava, u kojoj jasno stoji da je Kosovo neotuđivi deo teritorije SRJ, a u zagradi koju ovom prilikom ekskluzivno objavljujemo piše: (zato ćemo gledati da SRJ što pre prestane da postoji, kako bi Kosovo bilo u situaciji da bira šta će sa sobom posle raspada SRJ raditi i da bi tako na koncu konačno moglo da postane jedan lep međunarodnopravni presedan).
To je Rezolucija Saveta bezbednosti. Ona ima neku određenu težinu, otprilike kao Srbinu poziv za vojsku. A rezolucije Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, svaki pravi majstor zna, pre svega predstavljaju zid plača pravom jačeg ujebanih zemalja (Srbija, prim. aut.), a praktična svrha im je da njima uglavnom može da se briše dupe.
Onda je možda ipak bolje vratiti se u trenutke neposredno pre donošenja Rezolucije 1244 i kao jedini validan dokument za koji se ova zemlja izborila uzeti Kumanovski sporazum, u kome jasno piše: „Mrš s Kosova!“ To je najjasnije od svega što je ikad u vezi s Kosovom potpisano. Mrš u pizdu materinu odatle, da vam ne bismo sručili još petsto miliona tona bombi na glave.
A sad, da se vratimo u sadašnjost. Zukorlić. Simović. Kalinić. Gej parada. I konačno, direktni pregovori „Beograda“ i „Prištine“.
„Mrš s Kosova!“
