Izvor: Danas, 26.Feb.2016, 13:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izlazak Britanije iz EU bi bio tragedija
Godine 1963. francuski predsednik Šarl de Gol zaprepastio je Ujedinjeno Kraljevstvo odbijajući njegov zahtev da se pridruži Evropskoj ekonomskoj zajednici, preteči Evropske unije. Logika koja je stajala iza De Golovog čuvenog "non" bila je jednostavna: Britanija nije bila dovoljno evropska.
"Engleska je zapravo ostrvska, pomorska, ona je povezana kroz njenu razmenu, njenim tržištima, linijama snabdevanja sa najrazličitijim i često najudaljenijim državama", objasnio >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << je De Gol. "Moguće je da će jednog dana Engleska uspeti sebe da preobrazi dovoljno da bi bila deo Evropske zajednice ... U tom slučaju ... Francuska neće podizati prepreke."
De Golov veto se držao dok god je on bio živ; tek 1973, u vreme vlasti njegovog naslednika Žorža Pompidua, Francuska je odustala od svojih prigovora britanskom članstvu. U narednih više od 40 godina, Britanija je igrala ozbiljnu ulogu u oblikovanju toka evropske integracije, sama prelazeći istovremeno put od "evropskog bolesnika" do jedne od najkonkurentnijih ekonomija na svetu.
Malo ko se danas seća da je niko drugi do britanska premijerka Margaret Tačer, uprkos njenom glasnom evroskepticizmu, ponovo započela proces integracije Evrope posle decenije stagnacije. Tačerkin saveznik Artur Kokfild, evropski komesar za unutrašnje tržište i usluge, predvodio je napore ka istinski integrisanom tržištu dobara, usluga, ljudi i kapitala koji su na kraju doveli do stvaranja jedinstvenog tržišta EU 1992. Tačerka je čak razbila stari degolistički princip prema kojem svaka članica mora imati pravo veta na sve odluke, i time utabala put većinskom glasanju.
Isto tako, malo evropskih političara se rečitije zalagalo za pravu zajedničku evropsku spoljnu i bezbednosnu politiku od bivšeg britanskog premijera Tonija Blera. Za njega, očuvanje mira je svakako bilo važno, ali je prioritet bio učiniti Evropu globalnim igračem.
Dakle, ironija je što se značajan deo britanskog biračkog tela izgleda slaže sa De Golovom presudom o povezanosti njihove zemlje s Evropom. Donoseći odluku od važnosti za čitavu Evropu, britanski birači će se na referendumu 23. juna izjasniti da li napuštaju EU. Ako odluče da odu, reskiraju ne samo potiranje njihovih sopstvenih ekonomskih uspeha, već uništavaju same temelje ujedinjene Evrope.
Britanski izlazak - ili Bregzit - naneo bi ozbiljnu štetu čitavom kontinentu. Sedamdesetih i osamdesetih godina je magnetski privlačno obećanje integracije pomoglo učvršćivanje demokratije u Grčkoj, Španiji i Portugalu. Devedesetih godina, kada je deset zemalja i 100 miliona građana raskinulo sa sovjetskom imperijom i pridružilo se Zapadu, obećanje pristupanja EU je olakšalo, ohrabrilo i do izvesnog stepena predvodilo tranziciju. Meka moć integrisane Evrope decenijama je nadahnjivala demokratske reforme u Turskoj; a pre samo dve godine obećanje Evrope pokrenulo je demokratske promene u Ukrajini. Iako oba slučaja prikazuju ograničenja meke moći EU, ona ostaje ključna za prevazilaženje nasleđa razdora na Balkanu.
Ako Britanija ode, ta moć će brzo iščeznuti. Drugi, turobniji uzori će postati moćniji. Sa demonima istorije u Evropi tek treba konačno raščistiti. A Evropa koja se raspada ne samo što bi bila slabija, njena ranjivost prema destabilizujućim snagama koje se već okupljaju unutar njenih granica učiniće je takođe još opasnijom.
Samo ako rade zajedno evropske zemlje mogu da osiguraju bezbednost kontinenta i, do izvesnog stepena, bezbednost njegovog bližeg susedstva. Bez Britanije kao središnjeg dela njene strukture mira, Evropa jednostavno može ostati bez neophodne mase i početi da se raspada.
U najmanju ruku, Bregzit bi EU gurnuo u godine neizvesnosti. Vođenje pregovora o teškom razvodu i novim odnosima sa Britanijom moglo bi da iscrpi politički kiseonik EU (posebno ako se i sama Britanija, što je vrlo moguće, raspadne uz ponovno pridruživanje Škotske Evropi). To bi Evropu odvuklo od drugih ozbiljnih izazova kakvi su ruska agresija, nestabilnost na Bliskom istoku i njena sopstvena ekonomija na umoru.
Što se tiče Sjedinjenih Država, Bregzit bi predstavljao izdaju osnovnog elementa spoljne politike za koji se borio svaki američki predsednik počev od Dvajta Ajzenhauera. Ruski predsednik Vladimir Putin bi svakako likovao. A nacionalističke snage širom Evrope iznenada bi osetile da budućnost pripada njima.
Zagovornici Bregzita upadljivo oklevaju da objasne precizno svoje planove za budućnost njihove zemlje. NJihova vizija kao da je u potpunosti definisana onim čemu se protivi. Ključno je pitanje može li postevropska Britanija ostati deo Tačerkine tvorevine, jedinstvenog tržišta, posebno pošto se ono proširilo na digitalni domen i pošto je širom sveta uvećano ugovorima o slobodnoj trgovini. Napuštanje jedinstvenog tržišta dovelo bi do ozbiljne nesigurnosti po britansku ekonomiju, posebno po njen finansijski sektor. Čak su i SAD saopštile da ne bi bile voljne da pregovaraju o odvojenom dogovoru o slobodnoj trgovini sa Britanijom.
Međutim, ostanak u jedinstvenom tržištu ima svoju cenu - koju britanski birači možda ne bi podržali. Britanija bi morala da prihvati onu vrstu satelitskog položaja kakav sada imaju Norveška, Island i Lihtenštajn - prihvatanje i primenu odluka u čijem donošenju ne učestvuje. Ako taj demokratski deficit za Britaniju nije prihvatljiv, ona će biti ostavljena sama, napolju na ekonomskoj hladnoći.
Da se razumemo, De Gol nije pogrešio kada je zaključio da je politička kultura Britanije drugačija od one koju ima Francuska. Ali isto se može reći i za političke kulture Švedske, Poljske ili Austrije. Evropski projekat ne negira različitost niti pokušava sve da stavi u isti kalup. Zaista, različitost Evrope predstavlja njenu najveću snagu na mnogo načina.
Puno toga zavisi od odluke britanskih birača u junu. Britanija koja sebe pušta niz vodu rizikovala bi tragediju. Izlomljena EU bi vodila neopisivim opasnostima. A svet bez snažne, ujedinjene Evrope bio bi siromašniji i manje siguran.
Autor je bio ministar spoljnih poslova Švedske od 2006. do 2014. i premijer od 1991. do 1994, kada se Švedska pridružila EU
Copyright: Project Syndicate, 2016.
www.project-syndicate.org
.jpg)
