Izvor: Politika, 20.Mar.2011, 00:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izgrebana šerpa
Teško da će vlada Mirka Cvetkovića uspeti u sizifovskom naporu guranja optimizma po formuli „ni pesimizam, ni euforija“
Ko kaže da smo daleko od Evropske unije? Vodeće članice EU i Srbiju veže snažna, mada razočaravajuća spona – pesimizam. Tamo, kao i ovde, ljudi ne veruju da političari mogu da urade bilo šta da im poprave život.
Evropljani su, pokazuje nedavno ispitivanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << londonskog „Gardijana“, jedinstveni u nepoverenju prema svojim vlastima. Srbi tradicionalno nisu jedinstveni, ali su po pesimizmu koji su svojevremeno detektovali anketari „Galupa“ odmah tu: iza Francuske, Islanda, Rumunije i Britanije.
Ispitivanje „Gardijana“, obavljeno u pet evropskih država – Velikoj Britaniji, Francuskoj, Nemačkoj, Španiji i Poljskoj, pokazuje da se građani plaše da su njihove zemlje zaglavljene u ciklusu velikog duga i malog rasta, i ne misle da su njihove vlade sposobne da reaguju.
Glavna poruka iz svih pet zemalja jeste da Evropljani nemaju poverenja u svoje vlade ili u poštenje svojih političara i misle da je veća verovatnoća da će njihove zemlje postati siromašnije nego bogatije tokom naredne decenije.
U Srbiji se češće istražuje rejting stranaka ili prave rang-liste popularnosti političara – da se slučajno ne bi suočili s pravim mišljenjem o učinku onih koji sebe nazivaju političkom elitom.
Ne treba biti zagledan u kristalnu kuglu pa pogoditi da i ovde ljudi slabo veruju vladama koje su, jedna za drugom, državnu šerpu izgrebale sa sve emajlom.
Ako već domaći anketari skloni friziranju rezultata po principu kol’ko para, tol’ko muzike beže od „vrućih“ ispitivanja, tu je poznati „Galup“ čija istraživanja pokazuju da su građani Srbije sumnjičaviji od Evropljana iako oko mnogo čega delimo slična razmišljanja.
Muškarci su, piše „Gardijan“, optimističniji u pogledu ekonomskih izgleda od žena – što samo potvrđuje staru istinu da su žene realnije. Oni blizu penzije su duplo pesimističniji nego oni koji tek počinju da rade ili studiraju.
Ali, šta Srbe navodi da imaju manje vere u bolji život nego ljudi u Avganistanu i Nigeriji? Odgovor bi trebalo da im daju političari koji su „omogućili“ da ovde u svakoj desetoj porodici neko u protekle tri godine ostane bez posla, da im je muka pri pomisli na turobnu budućnost.
Sve u svemu, rezultati britanske ankete sugerišu da uprkos kratkoročnom oporavku evropskog ekonomskog motora, Nemačke, građani EU misle da je 60 godina posleratnog rasta i napretka stiglo do kraja.
Vlade treba da pokažu da to nije tačno – i zasad u tome nemaju uspeha. Teško da će u sizifovskom naporu guranja optimizma po formuli „ni pesimizam, ni euforija“ u tome uspeti i vlada Mirka Cvetkovića.
Kada malo protresem Mirkovih 10 zapovesti koje čine njegov nov ekonomski program, zaključujem da je teško da će Cvetković uspeti u onome u čemu nisu uspeli evropski lideri. A evo šta je sve premijer obećao:
Da će smanjiti javnu potrošnju. Kako, kada i u EU i ovde skoro svi misle da njihove vlade troše previše? Ispuniti obećanje o smanjenju budžetskog deficita i istovremenom poboljšanju standarda je priča o babama i žabama.
Da će povećati zaposlenost. Kako, kada nema proizvodnje? A neće je ni biti jer nema investicija.
Da će privući investicije poboljšanjem poslovnog ambijenta. Kako, kada čujem da „Dojče Telekom“ odustaje od kupovine „Telekoma Srbija“, dok se na ponudu turskog „Turksela“ mrgode u Republici Srpskoj?
Da će javna preduzeća pretvoriti u akcionarska društva s novim privatnim vlasnicima. Molim! Baš bih voleo da vidim tu stranku koja će nestranačkom premijeru dopustiti da je skine sa sise javnih preduzeća. Apanaža, a ne AD.
Da će efikasnije upravljati infrastrukturnim projektima. Kako, kada na namenska sredstva kidišu kopci sa svih strana ostavljajući Milutina Mrkonjića da se ugruvava neispunjenim obećanjima?
Da će podsticati mere za povećanje izvoza. Možda, ali to znači da izvoznicima treba smanjiti poreze, što slabi dotok novca u pocepanu državnu kesu.
Da će osnovati razvojnu banku u vezi s podsticanjem izvoza. Možda, ako se prvo opredelimo šta ćemo da proizvodimo da bismo mogli da izvozimo – što neće ići lako jer strateške vizije više liče na vizije Rej Čarlsa ili Andrije Bočelija.
Da će obezbediti veća ulaganja u poljoprivredu. Možda, ako konačno isposluje preraspodelu budžeta. Nikako novim zaduživanjem koje bi, ako i dobije novac, po recepturi Jadranke Kosor bilo proglašeno za potvrdu privredno-finansijske stabilnosti.
Da će obezbediti snabdevenost tržišta osnovnim namirnicama po prihvatljivim cenama? Kako, kada su cene toliko skočile a robne rezerve dotrajale da samo nepopravljivi optimista – a optimista je neobavešteni pesimista – može u to da poveruje?
Da će sistemski podržati mala i srednja preduzeća. Kako da verujem kada je to mantra koja se činodejstvujušče ponavlja već punu deceniju?
Zar premijer Cvetković zaista misli da će za godinu dana uspeti u onome na čemu su pali njegovi domaći prethodnici, što ne uspevaju da ostvare ni njegovi evropski savremenici?
Ko da veruje u efikasnost Vlade, bez obzira na njen suženi sastav? Uostalom, premijer se ni do sada nije izvukao iz kučina u koje se upleo pokušavajući da objasni da je on kreator novog tima, da to nisu stranke koje su mu – ruku na srce – obezbedile tek toliko kreativnog prostora da se saglasi sa njihovim kadrovskim rešenjima.
Kako Vlada da stekne poverenje kada se drži jednog starog adađa: da bi sačuvala koalicionu arhitekturu, reciklira manje-više iste ljude na sve novim pozicijama.
Ako se malo prekopaju arhive poslednje četiri vlade lako se utvrde nepresahli kapaciteti renesansno-resorne genijalnosti naše političke elite.
Boris Tadić je bio ministar telekomunikacija potom odbrane. Dušan Petrović je bio ministar pravde, sada je ministar poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede. Božidar Đelić je držao finansije potom nauku.
Slobodan Milosavljević vodio je trgovinu, turizam i usluge, a onda poljoprivredu i šumarstvo. Oliver Dulić spaja rudarstvo, ekologiju i prostorno planiranje.
Rade Naumov se posle rudarstva i energetike prebacio u Ministarstvo vera. Srđan Srećković zadužen je sada i za vere i za dijasporu. Zoran Stanković bio je prvo ministar odbrane, potom ministar zdravstva.
Da im funkcije nisu javne, podsećali bi me na iluminate. Nema posla kome nisu dorasli. Sve Leonardo do Leonarda.
Boško Jakšić
objavljeno: 20.03.2011
Pogledaj vesti o: Formula 1
