Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 03.Sep.2015, 15:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izbeglička kriza: Želja jača od zida
Najveća migracija stanovništva u istoriji modernog doba prolazi kroz Srbiju. Međutim, u predvorju Evropske unije, za ljude koji beže od rata i razaranja gradi se zid od bodljikave žice. Potomci stare civilizacije, koji su čuvali kulturu Evrope, dok su se u njoj na lomačama spaljivali veštice, danas sa svojim porodicama, sa svojom decom, traže utočište u zemljama razvijenog sveta, ali tu nisu poželjni. Univerzalna ljudska prava za njih ne važe.
Ekipa specijalne >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << emisije o izbeglicama "Zid" Radio-televizije Vojvodine razgovarala je sa mnogobrojnim ljudima koji dele istu tužnu sudbinu, a u tom trenutku su bili smešteni u parkovima kod Ekonomskog fakulteta, železničke i autobuske stanice u Beogradu.
Jedan od njih, Imad iz Damaska, objasnio je da je, zajedno sa porodicom, morao da napusti svoj dom zbog rata.
"Bio je veliki problem da izađemo i dali smo puno novca da napustimo Damask. Onda smo otišli u Tursku i imali smo velikih problema na granici. Onda smo preko mora prešli u Grčku, pa u Makedoniju i sada smo u Srbiji", rekao je Imad.
On je sa porodicom oko deset dana putovao vozom, brodom i taksijem. Imad je objasnio i da su im u Turskoj uzeli oko 1.100 dolara.
"Veliki je problem otići iz Turske u Grčku. Cene su vrlo visoke, a ako je taksi deset dolara, uzmu ti 20 dolara. Moje najgore iskustvo je ukrcavanje na gumeni čamac. Plovili smo šest sati razdaljinu koja se pređe za pola sata", dodao je Imad. Kako je rekao, problemi u Siriji su veliki, ali njegov engleski jezik nije dovoljno dobar da ih sve objasni. "Nema pravde", ukratko je objasnio on.
Jedna porodica iz Sirije, sa kojom je ekipa RTV razgovarala u jednom od beogradskih parkova, rekla je da im je do Srbije trebalo 36 dana. U Makedoniji su na potvrde iz policije čekali 12 sati, a, kako su naveli, tamošnja policija tuče muškarce i za svaku potvrdu uzima 175 evra.
"U Makedoniji smo hteli da jedemo u restoranu, ali nam to nije bilo dozvoljeno. Niko nam ni vodu nije dao, a flaša vode košta jedan evro. U Srbiji je drugačije. Policija se prema nama ophodi drugačije nego u Makedoniji", objasnili su oni.
Ova porodica, koju čini i dvoje dece od tri i pet godina, želi da ode u Nemačku pre nego što Mađarska završi zid.
"U Siriji nije bilo uopšte bezbedno za nas, jer su nas jedni optuživali da smo za Bašara el Asada, a drugi da smo za Islamsku državu. Mi nismo želeli da napustimo svoju zemlju i ne volimo to što moramo da bežimo u EU, ali moramo zbog svoje dece", poručili su oni.
Katarina Ivakić, PR Mikser Hausa, organizacije koja pomaže izbeglicama, ocenila je da su Beograđani pomalo uplašeni od cele situacije. "Ali moramo da shvatimo da je to situacija koja bi mogla bilo kome da se desi, a koja se i nama desila devedesetih", poručila je ona. Prema njenim rečima upravo oni koji su prošli kroz to se i bolje odnose prema aktuelnoj situaciji i više se raspituju kako mogu da pomognu.
Nepoželjni u tvrđavi EU
Građani, sa kojima je razgovarala ekipa dokumentarnog filma "Zid", rekli su da im je žao ljudi koji spavaju po parkovima, jer se sećaju kako je njima bilo pre dvadesetak godina. Neki su istakli da razgovaraju sa izbeglicama i pomažu im, dok su neki izrazili i bojazan od zaraza, ističući i "karakterističan miris" ljudi.
Prema rečima doktorke Nevene Radovanović, iz organizacije Lekari bez granica, na put uglavnom kreću zdravi ljudi, koji mogu da izdrže sve izazove.
"Do sada se nismo sretali sa nekim ozbiljnijim bolestima i tegobama kojih nema i kod nas", istakla je Radovanović.
Profesorka engleskog jezika u Internacionalnoj kući (International house) Ana Edgar, rekla je da je tokom svog rada u Siriji nailazila samo na učtivost i ljubaznost. Ona je u Beograd iz Engleske došla na dve nedelje, kako bi držala radionice profesorima engleskog jezika, a ovih dana učestvuje u pomaganju izbeglicama u beogradskim parkovima.
"Ovo nisu teroristi, već obične porodice sa malom decom. Kada na mene dođe red da budem na ulici, kako će me tretirati? Ovo je strašno i ne možemo okretati leđa. Stvara se tvrđava EU. Austriju baš briga, Englesku takođe. Dižemo zidove. Mađarska ih diže. Potpuno strašno. Mislim da je grozno to što im dajemo milostinju. Ovo nisu siromašni ljudi, već obrazovani ljudi. Imali su poslove, domove. Mrzim to što im dajem pelene, keks i igračke. To je neprimereno. Videla sam neke vrlo fine porodice. I šta smo preduzeli? Mislim da vi činite mnogo više od mojih Engleza. Sramota me je što sam Engleskinja", rekla je Edgar.
Fed Kuba je mladić čija je majka Srpkinja, a otac Iračanin.
"Lepo smo živeli u Iraku, ali nakon rata smo došli ovde, jer tamo nema života. Nema vode. Nema struje. Ne možeš izaći iz kuće, otići u školu. Nisam mogao da studiram, niti išta drugo. Zato sam došao u Srbiju. Sada sam slobodan, ako ništa drugo i mogu da imam život. Ne tako dobar posao ili novac, ali novac me više i ne zanima. Treba da preživim i to je sve", rekao je Kuba za RTV.
On je istakao i da su izbeglice zahvalne zbog pomoći koju im pružaju u Srbiji. "Došli su dovde i kažu da je Srbija najbolja, da su im ljudi ovde pomogli i dali sve, dobro se ophodili prema njima. Policija im nije naudila i lepo ih je tretirala. I svi to cenimo. Nikada nećemo zaboraviti šta je Srbija uradila za nas", poručio je on.
Put velike patnje
Ekipa "Zida" je obišla i izbeglički kamp u Kanjiži, gde su ljudi smešteni u šatorima. Svi oni su rekli da je ceo put za njih velika patnja. Najstrašniji deo putovanja je more, a da sada bude podignut i zid od sto metara sa strujom, kažu, to ih neće sprečiti da prođu.
"Ako mađarska policija već ne želi da nas pusti da prođemo kroz njihovu državu, zašto nas pljačkaju i tuku? Dosta ljudi se vratilo iz straha da ne budu pretučeni ili opljačkani. Zašto me jednostavno ne uhapse i vrate, već me i tuku i pljačkaju?", naveo je jedan od mladića u kampu.
Mnogi od njih su žene i decu ostavili u Turskoj. Kako su rekli, nije im problem ni da izgube živote u borbi za bolju budućnost za svoju decu. Svako od njih iznova pokušava da pređe državnu granicu, a povratak u zemlju iz koje su pobegli isključuju.
Prema rečima vozača firme "Enka" iz Kanjiže Tibora Pala izbeglice se voze do samog kampa. "Ima tamo 15-ak šatora, mokri čvor, mesto da se ljudi nahrane. Nema nikakvih problema sa njima. Jedino što su prljavi, ali to razumemo i moramo da istrpimo", rekao je Pal.
Načelnik Regionalnog centra granične policije prema Mađarskoj Mladen Mrdalj objasnio je da je njihov najvažniji cilj da što pre stignu do željene destinacije.
"Naša zemlja je jedna od tranzitnih zemalja i prelazak ove granice je korak ka njihovom cilju. Oni, naravno, žele da tu prepreku savladaju što pre, sa što manje zadržavanja. Mi to sve imamo u vidu i uredno sprovodimo sve naše aktivnosti bez većih poteškoća, uz razumevanje ljudi koji žele da pređu državnu granicu. Mi sprovodimo zakone i za sada nije bilo nekih većih poteškoća u obradi i postupanju prema njima", kazao je Mrdalj za RTV.
Prema rečima Hasana Al Haina, kada pobegnete iz svoje države, vi ste izbeglica. "Mnogim porodicama su se dešavale loše stvari. Mnoge su izgubile članove porodice, muževe, decu. Moja porodica je izgubila mnogo članova. Situacija je loša. Mnogo dece je ubijeno. Nemam reči da to opišem. Mnogo je loše", kazao je Al Hain.
Madžid Abdulah je jedan od onih koji su prešli granicu i ušli u Mađarsku.
"Dok nisam došao do Mađarske spavao sam po parkovima i šumama. Kada sam, posle mnogo mučenja, prešao u Mađarsku taksista je tražio od mene 200 evra, a ukupno su uzeli od mene 700 evra i odmah su mi zapretili policijom i batinama. A obećali su da će me odvesti u Budimpeštu. Pošto sam se predao mađarskoj policiji, pet dana sam bio u zatvoru i onda su me vratili u Srbiju bez ičega. I gde sada da idem?", rekao je Abdulah.
On sada žali jer je krenuo na dalek put. "Radije bih bio pod bombardovanjem, nego što sam krenuo. Sada ne mogu ni da odem gde sam krenuo, a ne mogu ni da se vratim u svoju državu", istakao je on.
Taida Rastić iz Balkanskog centra za migracije i humanitarne aktivnosti uporedila je izbeglice sa vodom. "Naći će put na bilo koji način. Ništa ih ne može zaustaviti, jer ta želja za životom i opstankom ih toliko jako vodi da ih stvarno ništa ne može zaustaviti", navela je ona. Sa njom se složio i Robert Lesmajster iz Komeserijata za izbeglice i migracije, koji je ocenio da će ljudi na bilo koji način pronaći svoj put kroz ogradu.
O patnji ovih ljudi i trnovitom putu koji su prešli da bi stigli do Srbije i nastavili put prema Nemačkoj, Švedskoj i drugim evropskim zemljama, gledajte u emisiji "Zid", Radio-televizije Vojvodine.
Dokumentranu emisiju "Zid" Radio-televizije Vojvodine, autora Marine Zorić i Aleksandra Reljića o izbegličkoj krizi možete pogledati na linkovima http://media.rtv.rs/sr_lat/specijali/14073 i https://www.youtube.com/watch?v=J-hHzr5D8Rc ( na engleskom jeziku).
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
