Izvor: Politika, 18.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Irski katanac na briselskim vratima
Ukoliko Brisel ne nađe rešenje za institucionalnu krizu, nastalu zbog odbacivanja Lisabonskog ugovora, neće biti pravnih mogućnosti da EU primi nove članice
Od našeg stalnog dopisnika
Ljubljana, 18. juna – Predsednik Francuske Nikola Sarkozi izjavio je posle susreta sa premijerima Češke, Slovačke, Poljske i Mađarske (tzv. Višegradska grupa) da ni „Hrvatska neće moći da uđe u Evropsku uniju ako Lisabonski ugovor >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ne bude ratifikovan”. S obzirom na to da je Hrvatska u odnosu na ostale države Balkana najbliže ulasku u Uniju, utoliko je Sarkozijeva izjava neprijatnija za službeni Zagreb, posebno jer ju je izrekao posle izjave predsednika Evropskog parlamenta Hansa Gerta Peteringa, koji je u subotu u Berlinu ocenio da krah „Lisabona” koči proširenje Unije i da ono „neće biti moguće”. Izuzev, možda, za Hrvatsku.
Istog dana kada je Sarkozi potvrdio da bez Lisabonskog ugovora EU ostaje na 27 članica, šef francuske diplomatije Bernar Kušner je za srpske medije kazao da će Francuska tokom svog predsedavanja EU, dakle u drugoj polovini 2008. ali i kasnije, raditi „na ubrzavanju evropskih integracija Srbije”.
Malo je verovatno da Kušnerovi stavovi odudaraju od onih koje u EU zastupa Sarkozi, pa proizlazi da prvaci EU žiteljima Unije bez uvijanja govore kako stoje stvari posle irskog „ne” (da nema daljeg proširenja EU), dok su prema narodima Balkana manje iskreni o suštini institucionalne krize u koju je Irska gurnula EU prošlog petka.
Jeste Kušner priznao da „Srbija i Kosovo nisu među prioritetima” francuskog predsedavanja, izbegavši da jasno kaže da Francuska bez Lisabonskog ugovora ili neke njegove reciklirane varijante, koju bi usvojile sve zemlje EU, nema pravni osnov da na sednici Evropskog saveta, u decembru 2009. na primer, inicira postupak za davanje statusa kandidata Srbiji.
Otuda svi lideri EU sada odbijaju da se „bave prognozama i datumima” po pitanju proširenja, jer nemaju „plan B”, pošto su se uzdali da su potpisi 27 šefova država u Lisabonu decembra prošle godine, kao i dogovor da birači o njemu neće moći da se izjasne – dovoljna garancija da će Lisabonski ugovor odmeniti zastareli ugovor iz Nice prema kome EU funkcioniše danas.
Ovaj manevar sa izjašnjavanjem građana, izveden kako bi se sprečilo ponavljanje fijaska iz 2005, kada su Francuzi i Holanđani rekli referendumsko „ne” prethodnoj varijanti ustava EU i uz veru da birači u Irskoj neće uskratiti zahvalnost Briselu za pomoć koja im je pomogla poslednjih godina da dostignu fantastičan privredni razvoj, međutim, nije urodio plodom.
Ugovor iz Nice predviđa 27 država članicai 27 komesara (svaka država daje po jednog), kao i mogućnost šire upotrebe „veta”, što otežava efikasnost EU. Lisabonski ugovor bi uveo novine zbog kojih bi Unija više ličila na jedinstvenu celinu, jer bi dobila predsedavajućeg Evropskog veća (predsednik EU) sa mandatom od dve i po godine, uz uvođenje funkcije zajedničkog šefa diplomatije i smanjenje broja komesara. Stoga bi manje države od 2014. pa do 2017. godine izgubile pravo na stalnog komesara, a došlo bi i do smanjenja broja sedišta u Evropskom parlamentu na 750 plus jedan. To znači da bi u vreme kada bi deo država Zapadnog Balkana ušao u Uniju, mehanizam odlučivanja bio tako promenjen da bi doneo više glasova većim državama, na primer Nemačkoj i Francuskoj.
Upravo je strah da će veće zemlje preglasavati manje doneo pobedu evroskepticima u Irskoj. Posebno zbog toga što Lisabonski ugovor predviđa da veće države kontrolišu manje u brojnim pitanjima. Lisabonski ugovor je životno važan i za zemlje-kandidate za članstvo u EU, jer predviđa prihvatanje novih članica na osnovu nove podele broja glasova unutar organa Unije, što ugovor iz Nice ne dopušta.
Jasno da Sarkozi sa skupa u Pragu nije mogao da poruči ništa drugo izuzev – „da bismo mogli Hrvatsku da primimo u EU, treba nam Lisabonski ugovor; tako je to, a ako ne budemo imali Lisabonski ugovor – nećemo moći da se otvorimo Balkanu”. Slovenija, uoči 1. jula, kada predsedavanje predaje Francuskoj, preko ministra spoljnih poslova Dimitrija Rupela, uverava da se neće ponoviti scenario posle negativnog ishoda referenduma u Francuskoj i Holandiji kada su ostale članice prekinule proces ratifikacije kao besmislen.
Slovenija kao predsedavajuća EU, na čelu sa predsednikom Evropskog saveta Janezom Janšom, izražava nadu da će preostalih osam država koje još nisu ratifikovale „Lisabon”, to učiniti bez obzira na Irsku i bez obzira na stav dela lidera Unije da je posle irskog „ne” – lisabonska povelja mrtva. Da stvari ipak neće ići glatko, potvrdio je Rupel, koji je, kako javlja slovenačka novinska agencija STA, u Strazburu izjavio da je u pogledu „Lisabona” detektovao „nešto oklevanja u Češkoj, Poljskoj i na Kipru”.
Rupel je u Odboru za spoljne poslove Evropskog parlamenta potvrdio da sada „svi čekaju šta će se desiti u Velikoj Britaniji u kojoj Dom lordova 18. juna odlučuje o ratifikaciji novog, reformisanog ugovora EU”, te da bi pozitivan rezultat Uniji „veoma olakšao stvari”. Dodao je da još „nije vreme za traženje rešenja” posle irskog „ne”, jer i EU i Ircima „treba vremena da razmisle kako dalje”.
Rupel je bio jasan i po pitanju uticaja institucionalne krize EU na proširenje Unije. Mada tvrdi da tu krize „neće biti”, ne isključuje mogućnost „političkih komplikacija” i kašnjenja, uz napomenu da je slovenačko predsedništvo u svom mandatu omrežilo sve države Zapadnog Balkana sporazumima o pridruživanju i stabilizaciji, „izuzev Kosova”.
Britanski premijer Gordon Braun je uoči glasanja u Gornjem domu parlamenta, priznao da je, „pravno gledano, situacija jasna”, a „to je da svih 27 članica EU mora da potpiše i takođe ratifikuje dokument (Lisabonski ugovor) pre nego što on stupi na snagu” 1. januara 2009. U međuvremenu je nemačko Ministarstvo spoljnih poslova saopštilo da je „moguće zamisliti da Irska neće učestvovati u procesu odlučivanja u EU, pošto su njeni građani odbili Lisabonski ugovor”, iako „ta opcija nije dobra”.
„Niko ne želi i neće da isključi druge članice protiv njihove volje iz procesa odlučivanja”, rekao je predstavnik za štampu Ministarstva spoljnih poslova Nemačke Martin Jager.
Irsko „ne”, ukoliko se ne pronađe način da ono postane „da”, ili ako se tokom narednih godina ne načini nov, za sve prihvatljiv evropski ustav, zatvara put za integraciju u EU ostalim državama. Brisel podstiče države Balkana da se, bez obzira na tu deprimirajuću činjenicu, uzdaju da će Unija u narednom periodu, za par meseci ili godina, pronaći formulu koja bi, između ostalog, omogućila da se postojećim članicama Unije pridruže nove. U međuvremenu ministar Rupel preporučuje državama koje žele kandidaturu da razvijaju dobrosusedske odnose, rešavaju otvorena pitanja sa susednim državama, posebno u pogledu pograničnih sporenja, te da rade na pomirenju među žiteljima u regionu.
-----------------------------------------------------------
Baksuzan broj
Lideri EU su konačan tekst Lisabonskog ugovora potpisali 13. decembra 2007. srebrnim penkalima i popili po čašu belog porta iz iste godine, u slavu novog ugovora i slavu prvog osnivačkog ugovora sadašnje EU, Rimskog ugovora, potpisanog na isti dan pre 50 godina, 1957. Trinaestica nije donela sreću liderima EU, jer su 13. juna saznali da su Irci odbacili Lisabonski ugovor koji je ujedno bio „prvi prioritet” i slovenačkog predsedništva EU i Evropske komisije u 2008.
Svetlana Vasović-Mekina
[objavljeno: 19/06/2008]
