Izvor: Politika, 26.Jun.2010, 01:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
IMA LI TU KONCEPCIJE
Ponovna podela Evrope, da li na EU i „ostatak”, bila bi neka vrsta nove katastrofe
Evropska unija je, za sada, prevladala krizu svoje monete, ali u Briselu još nisu i odahnuli. Ulozi su veliki, grčki sindrom nije nestao sa horizonta, a iza evrožargona o potrebi daljih institucionalnih promena odvija se, zapravo, debata o tome šta znači „Evropa”.
Naime, u središtu pažnje opet je pitanje nacionalne države, njenog legitimiteta i svrsishodnosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u modernom svetu koji je sve više povezan ekonomskim i kulturnim vezama. Za veliku većinu nemačkih političara „EU je pitanje rata i mira u 21. veku”. Bivši nemački kancelar Helmut Kol je pre desetak godina izjavio da „Nemačka nema želju da se vrati na nacionalnu državu starog tipa, da takva država ne može da reši velike probleme 21. veka, i da je nacionalizam doneo velike patnje našem kontinentu”. Posledica takvog nemačkog stava jeste put EU ka federaciji, a da li će to s protokom vremena da liči na Švajcarsku, SAD, ili konačno na samu Nemačku, to može samo vreme da pokaže. Za evroskeptike to je pompezna besmislica, jer oni smatraju da „ljudi današnjice još uvek svoj identitet nalaze u nacionalnoj pripadnosti, u nacionalnom državljanstvu, te da se Evropa i dalje sudara sa tim osećanjem identiteta i bezbednosti”. Dakle, Nemačka dosledno zastupa stav da je budućnost Evrope u daljim političkim i ekonomskim integracijama. Ali to nije i stav svih u EU, jer ono što ima smisla za Nemce nema obavezno smisla i za sve ostale. Naravno da se od Nemaca ne može očekivati da zaborave svoju istoriju, ali uključivanje Nemačke u šira panevropska tela je, sa nemačkog gledišta, razuman način suočavanja sa geopolitičkim izazovom njenog postojanja kao najveće evropske države koja ima veze i sa Istokom i sa Zapadom.
Pri tome, jedna je stvar reći da se ne može očekivati da Nemci zaborave svoju istoriju, a sasvim je druga stvar smatrati da je istorija drugih naroda takva da bi trebalo da gledaju na nacionalnu državu kao što na nju gleda nemački establišment. To bi bile pretpostavke broj jedan i dva.
Pretpostavka broj tri. Ideja da je „globalizacija” doprinela „redundantnosti” nacionalne države nije sama po sebi očigledna, a izgleda da to mišljenje odlučno brani jedino zapadna Evropa. Takvo uverenje predstavlja nešto skoro nečuveno u prosperitetnim ekonomijama Azije.
Pretpostavka broj četiri. Najveći izazov evropskih državnika jeste da zauvek okončaju podelu kontinenta nastalu posle 1945. godine, podelu koja je komplikovala život nekoliko generacija istočnih Evropljana, dok su ovi na zapadu lepo živeli. Ponovna podela Evrope, da li na EU i „ostatak”, bila bi neka vrsta nove katastrofe.
Pretpostavka broj pet. Jedinstvena evropska valuta će doneti znatne ekonomske prednosti onim zemljama koje je uvedu. Pokazalo se da nisu sve članice EU htele da uvedu evro, ili, prosto, neke i nisu imale dovoljno jaku privredu da bi se tome „priključile”. Upravo se na tom planu pokazuje da je evropska monetarna unija jedna od najvećih opasnosti koje ugrožavaju san o nepodeljenoj Evropi.
Pretpostavka broj šest. EU nema zajedničku kulturu koja je oblikovala Nemačku, Švajcarsku ili SAD, i zato i neće nikada razviti federalne strukture koje postoje u pomenutim zemljama. Što je još gore, bauk čvrste evropske federacije bespotrebno rizikuje da izazove oštru nacionalističku reakciju, koja može, ali i ne mora ostati mirna. Velika Britanija i drugi evroskeptici ne žele da se odreknu svog suvereniteta u kreiranju spoljne politike, osim toga većinsko glasanje može biti opasno ako prikriva duboke podele među članicama.
Spisak pretpostavki i dilema, naravno, nije konačan. Ipak, složićemo se da Evropa ima najduži period mira posle Drugog svetskog rata, ako ne računamo ratove na području SFRJ, i da je delo osnivača, čije se jezgro krije u izmirenju Francuske i Nemačke, donelo neslućene plodove.
Ekonomisti kažu da je privredna izgradnja EU uglavnom završena, političari su, sve do slučaja Grčke, smatrali da ostaje samo još povezivanje političkih i kulturnih struktura nacionalnih država. No, i pre desetak godina, pa i sada, evro kao politički poduhvat budi i najveće sumnje. Kako „kazniti” zemlje sa juga EU koje su prekršile pravila o budžetu, a koriste evro? Kako to objasniti Nemcima, političarima, ali još više običnim ljudima, koji bi zbog ogromnih troškova oko ujedinjenja države verovatno hteli da i oni koriste „specijalne uslove”? Može li evro da postane noćna mora EU? Jesu li reforme EU, u međuvremenu, postale ,,reformice”? Može li se EU u budućnosti raspasti na „zapadnu” i „istočnu” interesnu sferu?
Kad je Balkan u pitanju EU već danas hramlje, a možda postane i pravi invalid, jer nema jasne i vremenski precizne vizije širenja na ovaj deo kontinenta. Svako ko u Briselu posmatra ministre spoljnih poslova kako satima raspravljaju o uvozu krzna iz Severne Afrike i cveća iz Egipta može da se zapita ima li tu koncepcije?
Miroslav Lazanski
objavljeno: 26/06/2010
