Izvor: B92, 13.Feb.2011, 03:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I u Srbiji će moći da se bankrotira
Novi Sad -- Da su građani Srbije uzorni dužnici i svoje obaveze ispunjavaju mnogo ažurnije od žitelja bogatijih zemalja, odavno je poznato. Drugi muku muče s neplatišama.
Tako je Slovenija već donela zakon o stečaju fizičkih lica, a Hrvatska ga je najavila.
Mi još nismo počeli da ga pišemo, ali uprkos činjenici da najveći broj građana ispunjava svoje obaveze prema bankama i lizing kućama na vreme, Srbija će morati da donese zakon koji će regulisati bankrot >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << fizičkih lica.
To je naša obaveza na tragu harmonizacije domaćeg zakonodavstva s onim koje važi u EU. A kada se jednom donese ovaj propis, neće biti mrtvo slovo na papiru – građanima koji su prezaduženi obezebediće minimum prava, ali to važi i za poverioce.
Dugove ne naplaćuju samo bankari i lizing kuće, nego veoma mnogo žitelja Srbije duguje novac po osnovu neplaćenih računa za struju, komunalije... Samo u Subotici na prodaju čeka stotinak nekretnina, a slično je u Novom Sadu, Vršcu i drugim velikim gradovima.
Pomenuti zakon posebno će biti značajan za porodice preduzetnika. Podaci kreditnog biroa Srbije govore da je njih kriza najviše pogodila, te obaveze najneažurnije izmiruju. Recimo, koncem prošle godine broj građana koji kasni s otplatom obaveza bio je 3,3 odsto, što je samo za 0,1 odsto više nego 2009. Kod preduzetnika za isti period procenat okasnelih popeo se sa osam na 11,6 odsto.
Kada tu krene prinudna naplata, često pored mašina i opreme i porodica "biznismena" ostaje bez kuće ili stana, i preko noći postaje socijalni slučaj. Specijalizovani sajt Doboš na kome se nude pokretne i neporetne stvari zaplenjene u Srbiji po osnovu neplaćenog duga, pun je takvih primera. Da imamo zakon o bankrotu građana, ove porodice ipak bi bile zaštićenije.
U svetu, inače, postoje dva koncepta stečaja. U SAD i Kanadi kada pojedinac zapadne u dužničku krizu, povereniku predaju svu imovinu a dugovi mu se otpisuju. Evropski model je drugačiji. Prezaduženi se stavlja pod prisilnu upravu i prodaje mu se imovina. Dobija supervizora koji mu određuje poslove koje mora da radi i od primanja otplaćuje dugovanja. Supervizor određuje sumu novca koja je dovoljna za preživljavalje.
Precizno je određen spisak stvari koje se ne mogu naći u masi za prodaju radi namirenja obaveza. To su odeća, obuća i drugi predmeti za ličnu upotrebu, zatim hrana i ogrev za tri meseca za dužnika i porodicu. Od prodaje se izuzimaju ordenje, medalje, porodične slike, lična korespodencija, invalidska pomagala (poput raznih proteza), poštanske pošiljke pre uručenja... Sve ostalo ide na doboš radi namirenja obaveze.
Šta treba da urade rastrošni građani da ne bi došli u situaciju da im se imovina rasprodaje? Najpre da sagledaju svoju finansijsku situaciju i priznaju sebi da troše više od objektivnih mogućnosti, a zatim da naprave popis dugova. Sledeći korak je vraćanje najskupljih zaduženja, a kod nas su to kartice i minusi.
Potom moraju da racionalnije upravljaju sopstvenim finansijama: treba da popišu mesečne troškove i tek nakon toga svako može da proceni do koje sume sme da se zaduži. Novo zaduživanje obično ne rešava stare probleme i zato nove kredite treba izbegavati. O problemima kod otplate treba obavestiti poverioce.
Banke su najčešće spremne da izađu u suret i odrede novi grejs period, i preindeksiraju zajam ako to olakšava otplatu... Ukoliko ni to ne pomaže, treba se obratiti stručnjacima. Sve više potrošačkih organizacija otvara savetovališta za finansije, a kod nas postoji Centar za zaštitu korisnika finansijskih usluga u Beogradu pri NBS. Oni imaju kancelarije po celoj zemlji, a jedna je i u Novom Sadu.
Koji trikovi omogućavaju štednju? Tu bar nema velike mudrosti: treba barem mesec dana pisati sve izdatke da bi se videlo za šta se najviše troši, pa razmisliti mogu li se ti troškovi umanjiti. Dobro je misliti na duge staze i kupovati, recimo, aparate za domaćinstvo koji troše manje struje.
Na posao je jeftinije ići javnim prevozom nego kolima, a kriza je donela i u razvijene zemlje "karpuling”, odnosno da se više osoba vozi jednim autombilom i deli troškove. Skupo je i rizično takmičiti se sa prijateljima u tome ko će voziti skuplji auto i slično.
Ako neko ne može sebe da diciplinuje najbolje je da kreditnu karticu ostavi kod kuće i sa sobom ponese onoliko novca koliko sme da potroši. Treba kupovati manje hrane jer se tako manje i baca. Prilikom potpisivanja ugovora s bankom o kreditu ili kartici treba pročitati ugovor detaljno – posebno ona famozna sitna slova.
Ako čovek razmišlja o zaduživanju, najracionalnije je da to učini za kupovinu stana ili kuće, pokretanje posla, lečenje i školovanje. O svemu drugom treba dva puta promisliti.
Kako u Srbiji izgleda prinudna naplata? Kod nas banke šalju opomene s rokom do dva meseca, a posle toga na udaru je žirant. Ako on ne preuzme da ispunjava obavezu iz bilo kog razloga, sledi razgovor s poslodavcem dužnika kod kašnjenja od 75 do 90 dana. Ukoliko ni to ne da rezultat, ide se na sudski postupak, zaplenu i prodaju imovine dužnika.
Banke često nemaju vremena da se bakću sa ovom naplatom, pa dugove prodaju agencijama, a dužnik to sazna tek kada je njihova obaveza ustupljena. Kada se kod nas usvoji Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga, što je planirano za ovu godinu, banke će morati pre ustupanja da o tome obaveste dužnika.
Tako će dobiti još jednu šansu da ispune obaveze. Ukoliko, naravno, mogu, jer kod nas ljudi u dužničku krizu zapadaju kada ostanu bez posla i kada iscrpe sve rezerve. Zato i ona priča o tome da će ako neko bankrotira dobiti posao da izmiruje obaveze – kod nas više ličiti na san.
.jpg)
