Izvor: Politika, 05.Apr.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I, šta sad
Pa gde je onda naša šansa? Ma koliko zvučalo čudno, gotovo jedina mogućnost da ne doživimo težak poraz je nepopustljivost i arogancija Prištine
Kako je prethodna vlada formatirala pregovore pod „pokroviteljstvom EU” i izmakla ih iz UN i Saveta bezbednosti, tako je nova vlada to prihvatila kao gotovo i nasleđeno stanje. Sad smo došli dotle gde smo došli – do toga da se Srbiji ne nudi ništa a traži sve. To je, naravno, srpska strana u pregovorima odbila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i došlo je do ,,predaha”, a možda i prekida u pregovorima.
Vidimo iz medijskih izveštaja, koji valjda predstavljaju realno stanje stvari, da je prekidu pregovora više bio sklon Vučić, dok je Dačić iako svestan da treba da sledi Vučića ipak želeo da pošalje poruku da je spreman na dalje pregovore, što s ponudom ,,uzmi ili ostavi” nije baš realno. Očigledno je da se time Dačić želi pozicionirati kao čovek koji je spremniji na kompromise. Osim toga, postaje vidljivije da nekako suviše često izostaju jasniji stavovi predsednika Nikolića oko ove dramatične runde i onog što se dešava u ovakvim prelomnim situacijama.
Možemo se složiti sa stavom da pregovore u ovakvim uslovima i s ovakvim papirima na stolu nije trebalo ni voditi, ali šta da se čini sada kada smo u njih zagazili duboko i svojim ustupcima smo ih legitimisali već u vreme prethodne vlade. Postavlja se pitanje kako bi se oni mogli vratiti u okvire i okrilje UN, ako to ne žele ni SAD, ni EU, a ni Albanci.
Pa gde je onda naša šansa? Ma koliko zvučalo čudno, gotovo jedina mogućnost da ne doživimo težak poraz je nepopustljivost i arogancija Prištine iza koje stoje SAD, jer samo to može dovesti do propasti pregovora koji, kako svi vide, nikako ne idu nama u prilog. Naime postoji razlika između interesa EU, kojom sve više dominira Nemačka, i Amerike prema Balkanu. Nemci žele da na terenu dovrše procese i da se legalizuje secesija da bi mogli čitav region u narednom period usisati u EU. Time bi postali važna, ako ne i dominantna, sila na Balkanu.
Amerika, s druge strane, ne želi da previše pripušta Nemačku na ove prostore, a Ruse želi da drži van Balkana. Radi balansa, Vašington ozbiljno uvodi i Ankaru u veliku balkansku igru. Zbog toga, šire gledano, Americi ne odgovara prebrzo razrešenje konflikta, ma koliko on bio po njihovim planovima, već pre trajnu nestabilnost u kojoj bi oni ostali vrhovni arbitar na ovom važnom geopolitičkom raskršću. Osim toga, propast pregovora je poraz EU koji pokazuje njenu nesposobnost da rešava krize u svom ,,donjem dvorištu”.
Naravno, SAD, sa druge strane, ne bi imale ništa protiv ni da Srbija odmah i potpuno kapitulira i da oni dovrše svoju balkansku strategiju iz devedesetih. No, dugoročno gledano, njima ne odgovara potpuno ,,sređivanje stvari” na terenu čime bi njihov značaj mogao biti doveden u pitanje, a konkurentske sile bi u regionu mogle imati veći upliv no što oni to žele. Zbog svega toga se može pretpostaviti da pritisak SAD u ovoj fazi i nije toliko jak da se ne bi mogao prekinuti pregovarački proces ili pak tražiti značajniji ustupak koji bi barem ličio na kompromis. Tako se po ko zna koji put u srpskoj istoriji pokazuje da različiti interesi velikih sila stvaraju neke pukotine i prolaze kroz koje Srbija nekako dobija šansu da se provuče i mogućnost da opstane.
Politički analitičar
Branko Radun
objavljeno: 05.04.2013.
