Izvor: Vostok.rs, 20.Nov.2012, 18:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I Srbija kažnjava „neposlušne“ zemlje
20.11.2012. -
Zašto je Srbija, zemlja koja dobro zna kako se živi pod međunarodnim embargom, uvela sankcije Iranu i Belorusiji, najbližem savezniku Rusije na postsovjetskom prostoru? Da li nuklearni program prve i „stanje ljudskih prava“ u drugoj zemlji toliko ugrožavaju Beograd?
Krajem oktobra lideri Evropske unije doneli su novi paket sankcija protiv Irana, pomoću kojih Brisel pokušava da primora Teheran na obustavljanje nuklearnog programa. Sada je zabranjeno prodavati >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << Iranu grafit, aluminijum i čelik, jer se sve to može koristiti za proizvodnju nuklearnog oružja. Uvodi se zabrana i na transakcije između banaka Evropske unije i iranskih kreditnih organizacija. Sankcije ograničavaju i trgovinske kontakte sa iranskim telekomunikacionim kompanijama, a zabranjuje se i prodaja pomorskih brodova Iranu. Iranske vlasti su odgovorile najavom smanjenja izvoza nafte za jednu trećinu i zabranom uvoza stranih automobila, računara i druge robe.
Sankcijama se pridružilo nekoliko zemalja koje nisu članice EU: Lihtenštajn, Norveška, Island, Moldavija, Crna Gora, Hrvatska, Makedonija, Albanija i - Srbija. Ovakav korak srpskih vlasti svakako se kosi sa politikom Rusije, koja je u više navrata izjavljivala da podržava Iran i da sankcije koje se uvode bez odobrenja UN ne smatra legitimnim instrumentom međunarodne politike.
Važno je pre svega to što je sadašnje sankcije protiv „izopštenih“ zemalja inicirala upravo Evropska unija, u koju Srbija teži da uđe. Pored Srbije sankcijama su se pridružile i Albanija, Makedonija, Moldavija, Hrvatska i Crna Gora. Vlade ovih zemalja imaju isti cilj kao i Srbija.
Teško se može reći da je pridruživanje sankcijama protiv Irana nekakva slučajna odluka zvanične Srbije. Naime, još u junu ove godine Beograd se pridružio sankcijama EU protiv Belorusije, najbližeg saveznika Rusije na postsovjetskom prostoru, koje su uvedene zbog navodnog „odsustva poboljšanja u sferi poštovanja ljudskih prava“. Beloruske vlasti su, za razliku od iranskih, izjavile da neće preduzimati bilo kakve mere protiv zemalja koje podržavaju sankcije Evropske unije, i samo su izrazile žaljenje u vezi sa odlukom Srbije da se pridruži sankcijama. Štaviše, predstavnik Ministarstva spoljnih poslova Belorusije Andrej Savinih izjavio je da će se saradnja sa Srbijom razvijati i pored uvođenja sankcija. A ovih dana, kako saopštava agencija RIA „Novosti“, Srbija je zajedno sa članicama Evropske unije odlučila da produži sankcije do oktobra 2013.
Istorija rusko-srpskih odnosa u poslednjih 20 godina pokazuje da i ruske zvanične vlasti nisu uvek pristupale pitanju međunarodnih sankcija onako kako bi to želela Srbija, što je između ostalog u velikoj meri bilo izazvano ličnom netrpeljivošću Borisa Jeljcina i Slobodana Miloševića. SSSR je, u poslednjim mesecima svog postojanja, u septembru 1991. podržao Rezoluciju 713 Saveta bezbednosti UN kojom je uveden embargo na isporuku oružja Jugoslaviji, a 1992. predstavnici tada već „nove“ Rusije glasaju u UN za prihvatanje rezolucija 757 i 787. Prva je prema „novoj“ Jugoslaviji uvela trgovinski embargo, uključujući i isporuku nafte, zabranila je vazdušni saobraćaj, naučno-tehničke kontakte i saradnju u oblasti kulture i sporta, a druga je zabranila tranzit nafte i naftnih derivata, uglja, energetske opreme, metala, proizvoda od gume, autobusa i aviona preko teritorije Srbije, a takođe je uvela i kontrolu pomorskih i rečnih brodova na Jadranu i Dunavu.
U junu ove godine Beograd se pridružio sankcijama EU protiv Belorusije, najbližeg saveznika Rusije na postsovjetskom prostoru, koje su uvedene zbog navodnog „odsustva poboljšanja u sferi poštovanja ljudskih prava“.
Predstavnici Ministarstva spoljnih poslova „Rusije 1990-ih“ opravdavali su se time da su „do poslednjeg trenutka istupali protiv embarga“, a kada su „iscrpeli sve argumente“, onda su bili „prinuđeni na taj korak“. Međutim, postojali su i drugi razlozi. Naime, kako je saopštio list „Komersant“, da se Rusija nije pridružila sankcijama, ne bi joj bilo odloženo plaćanje spoljnog duga koji je iznosio 18 milijardi američkih dolara, niti bi joj bili odobreni zapadni krediti. Mada Rusija nijednom nije iskoristila pravo veta u UN prilikom donošenja rezolucija vezanih za Jugoslaviju tokom 1990-ih, ipak je tokom nekoliko narednih godina ruska diplomatija na sve načine pokušavala da izdejstvuje ublažavanje sankcija, koje su na kraju ukinute 1996.
Savet bezbednosti UN je i za vreme zaoštravanja kosovske krize 1998, takođe uz učešće Rusije, doneo nekoliko rezolucija koje su uvele embargo na isporuku oružja SR Jugoslaviji, zahtevale su da se srpska armija i policija povuku sa Kosova i da stanje u pokrajini kontrolišu posmatrači iz OEBS-a. Pa ipak, upravo je Rusija bila jedan od inicijatora pregovora između Srba i kosovskih Albanaca u Rambujeu, a 1999. je pružila daleko odlučniju podršku srpskoj strani, nego za vreme ranijih konflikata na Balkanu. Zapadne zemlje su za vreme vojne operacije još više pooštrile sankcije protiv Jugoslavije, zabranivši između ostalog uvozno-izvozne poslove sa njom, a Rusija je, naprotiv, aktivno slala Srbiji humanitarnu pomoć. Doduše, sve do smene vlasti u Beogradu oktobra 2000. bio je na snazi ruski embargo na isporuku energenata Srbiji, koji je uveden zbog toga što je Miloševć odbio da plati Rusiji dug u vrednosti od 400 miliona dolara.
Putinovo doba i Srbija
Kakvi su bili odnosi dveju zemalja posle 2000. i kakve su dalje perspektive?
Posle Miloševićevog odlaska sa vlasti i gotovo istovremenog dolaska Vladimira Putina na vlast, Rusija je počela otvoreno da sprovodi politiku aktivne podrške Beogradu. Na odnose dveju zemalja prestala je da utiče konfrontacija između Jeljcina i Miloševića, koja je predstavljala prepreku za razvoj bilateralnih odnosa. Sve sankcije protiv Srbije potpuno su ukinute 2001, s tim što je Zapad nastavio da vrši pritisak na Srbiju po pitanju nezavisnosti Kosova.
Pa ipak, rukovodstvo Srbije, i pored želje da sačuva i razvija dobre odnose sa Rusijom, posle 2000. zauzima kurs ulaska u Evropsku uniju. Od tada Srbija sve vreme vodi dvostruku spoljnu politiku. Za odnose između vlade Srbije i NATO-a ni danas se ne može reći da su puni poverenja, i u vojnoj sferi Beograd radije sarađuje sa Moskvom nego sa Briselom, ali zato u političkom smislu za Srbiju Evropska unija po mnogim pitanjima ima prioritet.
Zato vlasti u Srbiji, zemlji koja je izuzetno postradala pod pritiskom međunarodnih sankcija, sada same uvode sankcije protiv zemalja čije delovanje ne predstavlja nikakvu pretnju za samu Srbiju. To još jednom pokazuje da je odluka zvaničnog Beograda motivisana političkom orijentacijom. Ne bi se moglo reći da je sadašnje pridruživanje Srbije sankcijama protiv Belorusije i Irana nije nekakva osveta Rusiji za njeno učešće u sankcijama protiv Srbije. Važno je pre svega to što je sadašnje sankcije protiv „izopštenih“ zemalja inicirala upravo Evropska unija, u koju Srbija teži da uđe. Pored Srbije sankcijama su se pridružile i Albanija, Makedonija, Moldavija, Hrvatska i Crna Gora. Vlade ovih zemalja imaju isti cilj kao i Srbija, a to je ulazak u EU. Dok je to tako, i njihov spoljnopolitički kurs uvek će biti na liniji politike Brisela.
Mihail Vaščenko,
Autor je doktor istorijskih nauka i naučni saradnik Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka.
Original publikacije
Izvor: Ruska reč, Karikatura: Dan Potocki
