Izvor: Politika, 05.Jun.2010, 00:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I JAHTE SU U PREDUZEĆIMA
Naši biznismeni maltene sve svoje lične troškove prebacuju na teret preduzeća i tako plaćaju manje poreze
Kod nas je nedavno postavljeno pitanje zašto naši bogatuni izbegavaju plaćanje poreza registrujući svoje firme daleko od Srbije.
Odgovor je veoma jednostavan: bogatunima to omogućuju druge zemlje, jer u svetu postoji poreska konkurentnost. Čak ni u EU nema poreske harmonizacije. Harmonizacija postoji samo kad je reč o porezima na potrošnju (PDV, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << akcize, carine), ali kod drugih poreza ne.
U takvoj situaciji, mini-države se bore za svaki dolar (evro) i nude svim firmama u svetu ekstrapogodnosti – snižavaju stope, smanjuju kontrolu itd. Zato je po porezima u brodarstvu najpovoljnija Liberija, u bankarstvu su to Bermudska i još neka ostrva, u poslovanju kompanija ostrva Nju Džersi u La Manšu, zatim Luksemburg, Kipar...
Svi oni, osim Luksemburga, imaju niže stope poreza na dobit preduzeća i na kapitalnu dobit. I Crna Gora se proglasila za ofšor državu, ali za ove države je važno da imaju dobre komunikacije sa svetom i dobru infrastrukturu, saobraćajnu i drugu.
Luksemburg je u tom pogledu u prednosti. Naravno, ofšor države treba da imaju i dovoljno odgovarajućeg poslovnog prostora, da mogu da ga iznajme direkcijama raznih firmi.Ali to ne znači da su u ofšor državama i pogoni ovih preduzeća. Jer međunarodne kompanije sa sedištem u Njujorku, na primer, prave patike u Vijetnamu.
Isto tako, ako je preduzeće registrovano na Kipru – ono je tamo pravni rezident, i po kiparskim propisima plaća porez na dobit i na kapitalne transakcije. Poreske stope su tamo zaista bile niže, ali sada nisu, jer unija je radila na ujednačavanju, tako da su stope sad više-manje kao i kod nas. Ali Kipar je i dalje prihvatljiv za naše biznismene zbog tržišta i komunikacija. A i zašto bi se neko izlagao trošku da svoju firmu koju je osnovao u ,,vučjim vremenima” sad prenosi u zemlju u kojoj su mu i pogoni. S tim što je taj prihod od poreza na dobit uglavnom marginalan.
Važno je da su ovde pogoni vlasnika kapitala, njegova preduzeća, jer on mora da plaća porez na imovinu i poreze i doprinose na plate zaposlenih. Ovi porezi se plaćaju u zemlji gde su preduzeća.
Kad je o našim bogatunima reč, treba pratiti i njihove troškove. Jer oni često u osnovna sredstva svog preduzeća prijavljuju sopstvene vile, jahte i automobile. I tako svoje lične troškove prebacuju na teret firme. Tako firma ne iskazuje dobit, jer troškovi su joj veći nego što stvarno jesu, a naši bogatuni ne plaćaju porez na svoje mesečne prihode i veliki deo lične imovine. Zato se desilo to da prvi na listi po mesečnim prihodima kod nas bude neki kontrolor leta sa Voždovca, a ne neko od najbogatijih ljudi u ovoj zemlji.
Jer bogatuna vozi vozač koji je na platnom spisku firme, vozi ga automobil koji je registrovan kao vlasništvo firme, stanuje u kući čiji je vlasnik takođe firma, a i firmin majstor mu održava kuću. U vlasništvu firme su i jahte. Naš biznismen je maltene sve svoje lične troškove prebacio na teret preduzeća. To je tzv. konstruktivna dividenda, kada se kao trošak firme prikazuju lični troškovi vlasnika kapitala.
Za kontrolu porekla imovine naših biznismena od velikog značaja je primena člana 58 Zakona o poreskom postupku koji uvodi obavezu kupaca da saopšte poreskim organima odakle im novac ako su kupili neku vilu, građevinsko zemljište ili fabriku. Jer oni prikazuju da su ostvarili dve prosečne mesečne plate, a kupuju kuću od 500.000 evra. Da su pitali Šariće, kad su kupili prvu kuću, odakle im pare možda bi ceo slučaj u vezi s njima, a i još mnogima, imao druge dimenzije.
Porez na imovinu tajkuna je, međutim, samo deo onoga što se kod nas ne plati. Moje su procene da se ne naplati oko 45 odsto javnih prihoda. Reč je o raznim doprinosima, imovini, sivoj ekonomiji... Mojih nekoliko mladih rođaka radi kod privatnika, svi ,,na divlje”, godinama.
Ofšor kompanije su bile popularne kod srpskih biznismena tokom prošle decenije, u vreme nestabilnosti, blokada i ratova. Tada je bilo razumljivo da se negde ide, i onda je Kipar bio najprihvatljiviji. Ali i Holandija, Švajcarska, Luksemburg. Sad su i u ovim zemljama podigli poreze, ali ovde je i dalje neizvesnije, pa vlasnici po inerciji ostaju tamo gde su bili.
I ,,poreski rajevi”, međutim, dižu stope, pa verujem da će naši tajkuni ovde preneti svoja ofšor preduzeća.
Inače, prošlo je vreme poreza kao faktora konkurentnosti. Porezi su sada na 18. mestu, među 25-26 drugih činilaca.
Kad je o javnim finansijama reč, naš problem je u tome što je Srbija veoma siromašna zemlja i što nema ekonomsku snagu da podmiri sve svoje troškove. Jer imamo penzionere, natprosečno staro stanovništvo, mnogo zaposlenih u upravi... Imamo i tek ćemo, zbog profesionalizacije, imati velike troškove sa vojskom, a tu je i policija. To je 85 odsto rashoda države, a nijedan od tih rashoda ne možemo da smanjimo. Čak i ako smanjimo administraciju to će državi u početku doneti veće troškove.
Ipak, treba pojačati rad poreske uprave, kadrovski je ojačati i povećati naplatu jer ogromni prihodi se sada ne naplaćuju.
Ekonomista, profesor univerziteta u penziji
Božidar Raičević
[objavljeno: 05/06/2010]
