Izvor: Politika, 21.Okt.2012, 15:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Granice pritisaka EU
Zemlje zapadnog Balkana proteklih dana našle su se u pravom malom vrtlogu izjava vodećih političara Evropske unije koje su stvarale atmosferu da se balkanski brodići ipak ne približavaju evropskom zajedničkom tlu.
Dok se javnost u Hrvatskoj uzburkala izjavom predsednika nemačkog parlamenta Norberta Lamerta da „Hrvatska još nije spremna za EU >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ” iako je njen prijem planiran za 1. jul 2013. godine, ostale zemlje zapadnog Balkana žestoko je zabrinula mogućnost da pojedine zemlje EU ponovo uvedu vize za njene državljane i to sve zbog talasa lažnih azilanata.
Međutim, oba povoda samo dokazuj koliko pojedine države članice EU koriste evropske integracije zapadnog Balkana za međusobne borbe i interese, ali i koliko je nekad cela politika EU prema ovom regionu nekoherentna.
Naime, pritisak vodećih članica EU na zapadni Balkan ne jenjava iako je postalo evidentno da problem nije u tome što Srbija i Makedonija nisu dovoljno učinile da spreče odlazak svojih lažnih azilanata u Nemačku.
Problem leži u činjenici da pojedine zemlje EU imaju velike pogodnostima koje pružaju tokom procesa traženja azila kao i da je taj proces isuviše dug. Put do tih pogodnosti ne mogu da spreče zemlje zapadnog Balkana, jer bi sprečavanje nekoga da izađe iz zemlje predstavljalo kršenje ljudskih prava što se i te kako ne bi svidelo EU.
Dakle, manje promene sistema u samim državama EU bi sprečile sve nelagodnosti i u potpunosti odbacile potrebu Berlina ili Pariza da u svojim rukama, van procene i kontrole Evropske komisije, imaju mehanizme za privremenu suspenziju bezviznog režima.
Međutim, kada se cela priča o lažnim azilantima sa Balkana stavi u širi kontekst zaštite spoljne granice zone Šengenskog sporazuma nije teško zaključiti da ovaj pritisak Nemačke, Francuske, Austrije, Belgije, Holandije i Luksemburga ne cilja samo zapadni Balkan.
Još proletos su Nemačka i Francuska istakle da žele izmene Šengenskog sporazuma tako da nacionalne vlade ponovo imaju pravo da na mesec dana ponovo uvedu kontrolu nad svojim, unutaršengenskim granicama.
I tada, kao i sada u slučaju Balkana, to je bilo jeftino pecanje poena u populističkim predizbornim vodama koje je samo krnjilo veru u evropsku ideju i dokazivalo da Francuzi i Nemci nisu baš toliko radi da podele odgovornost sa Grcima, Italijanima, Špancima i Poljacima za bezbednost spoljnih granica EU i zajedno reše problem naleta imigranata iz Severne Afrike, Bliskog istoka i krajnjeg istoka Evrope.
S druge strane, pritisak šefa Bundestaga na Hrvatsku i njeno skorašnje članstvo u EU, pojedini diplomatski krugovi vide kao nemačko „treniranje strogoće” koje zapravo služi da bi se Srbiji postavili stroži uslovi za datum početka pregovora o članstvu u EU, ali tako da Berlin ne ispadne neravnomerno strog prema svima na Balkanu.
Međutim, Berlin je u proteklih godinu i po dana već imao dva poprilično robusna diplomatska udarca Beogradu i to prilikom posete Angele Merkel Beogradu u avgustu prošle godine kao i u nedavnoj poseti Andreasa Šokenhofa, zamenika šefa poslaničkog kluba vladajuće nemačke stranke u Bundestaga.
Premda Berlin možda misli da je „gvozdenom diplomatskom pesnicom” ipak došao do nekih rezultata, pravi rezultat ovakvih akcija je smanjenje želje građana za evropskim integracijama.
Slično se dešava i u ostalim zemljama zapadnog Balkana, jer njihovi građani još nisu osetili sve dobrobiti evropskih integracija a Brisel sve više sagledavaju samo kroz pritiske.
Iako iz EU stalno poručuju da njihovi pritisci na zapadni Balan su zapravo plod toga da u svojim redovima „ne žele nespremne zemlje kao što su Rumunija i Bugarska”, EU zaboravlja da politička elita na zapadnom Balkanu još nije dovoljno zrela da se nosi s ovim pritiscima te da će radije se prikloniti populizmu.
Ne smanjujući odgovornost lokalnih političara, ovoj situaciji doprinosi i činjenica da je dužnička kriza u redovima EU postala njenim članicama savršeni izgovor za manje interesovanje za zapadni Balkan, uspostavljanje koherentne politike „dvadesetsedmorice” prema Balkanu i sam proces proširenja EU.
Tako je EU došla u situaciju da se nekad više bavi arapskim prolećem i situacijom u Iranu ili Siriji nego problemom Makedonije, koja je i dalje zaglavljena zbog spora sa Grčkom oko imena, ili BiH koja ne može da se izvuče iz unutarpolitičkog čvora.
Nenad Radičević
objavljeno: 21/10/2012
Pogledaj vesti o: Vize
