Izvor: Politika, 09.Dec.2012, 13:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Geostrateško rvanje u blatu
Iako je minulih dana na ministarskom sastanku Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) u Dablinu usvojen sporazum u kojem se reafirmiše „vizija slobodne, demokratske, zajedničke i nedeljive evroatlantske i evroazijske bezbednosne zajednice, koja se proteže od Vankuvera do Vladivostoka”, Zapad i Istok se i dalje rvu u istom decenijskom geostrateškom blatu.
Kada se pogledaju međusobne optužbe o kršenju ljudskih prava, Sjedinjene Američke Države i Ruska Federacija, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čini se, nisu u retorici mnogo odmakle od hladnoratovske retorike. Štaviše, u međusobnim optužbama uključena je i Evropska unija, koja se našla na kontraudaru Moskve tako da je ovonedeljni sukob titana bio na nekoliko frontova.
Najpre je američki Senat usvojio takozvani Zakon Magnitski kojim se po prvi put normalizuju trgovinske veze sa Rusijom ali se istim aktom i zabranjuje ulazak u SAD ruskim funkcionerima koji, prema oceni Amerikanaca, krše ljudska prava.
Na crnoj listi Vašingtona su se našli oni koji su navodno umešani u smrt ruskog advokata Sergeja Magnitskog, koji je 2008. uhapšen pod optužbom za utaju poreza neposredno pošto je optužio policijske istražitelje za poresku prevaru od 230 miliona dolara.
Umro je u pritvoru 2009. u Moskvi, a istraga je pokazala da je bio bolestan a da nije dobio odgovarajuće lečenje. „Zakon Magnitski” je značajan jer, ukoliko ga potpiše predsednik Barak Obama, moći će da se primeni i na druge Ruse za koje se u SAD smatra da krše ljudska prava.
Vašington nije dugo čekao na odgovor tako da je prilikom susreta u Dablinu američkoj šefici diplomatije Hilari Klinton njen ruski kolega Sergej Lavrov odmah najavio da će Amerikancima koji su prekršili ljudska prava biti zabranjen ulazak u Rusiju. Iz ruske Dume deputati su već istakli da nedobijanje ruske viza mogu da očekuju američki zvaničnici optuženi za kršenje prava u Avganistanu, Iraku...
Klintonova je na to uzvratila upozoravajući u Dablinu na, kako je rekla, nove pokušaje represivnih vlada da „resovjetizuju” veći deo istočne Evrope i centralne Azije.
Očigledno ciljajući Moskvu, ona je ukazala i na „novi talas represivnih taktika i zakona čiji cilj je da se kriminalizuju američki napori na polju ljudskih prava”, ističući „sve značajnije smanjenje sloboda građana Rusije, Belorusije, Turkmenistana i drugih zemalja nastalih raspadom SSSR ”.
Prepucavanje na visokom nivou se ponovo svelo na to da u geostrateškoj borbi Amerikanci Rusiju vide kao „neprijatelja” broj jedan koji želi da ih oslabi, kao i da isto osećaju Rusi prema Amerikancima. Ovog puta u to je uključena i EU, koju posle njenih kritika gonjenja opozicionara, Moskva kritikuje zbog pogoršanja ljudskih prava.
Iako je očigledno da sve tri strane međusobne kritike koriste zarad spoljnopolitičkih ciljeva, činjenica je i da u optužbama na račun sve tri strane – SAD, Rusije i EU – i te kako ima istine. Ne može se poreći istinitost u optužbama da su Amerikanci kršili ili i dalje krše ljudska prava u zatvoru Gvantanamo bej na Kubi, potom u Avganistanu, Iraku, kao i u ubistvima u Pakistanu i Jemenu korišćenjem bespilotnih letelica.
Iako ruski premijer Dmitrij Medvedev, kojeg je Zapad očajnički želeo da vidi kao osobu koja će za vreme svog predsednikovanja pokrenuti reforme, tvrdi suprotno, ne može se poreći da je ruska vlast ove godine donela zakone koji ograničavaju civilno društvo
Zatvorska kazna za članice pank grupe „Pusi rajot”, potom obavezivanje organizacija i novinara koji se finansiraju iz inostranstva da se registruju kao „strani agenti”, kao i ograničavanje sloboda na internetu i prava na javne proteste, ne može se reći da su primeri poštovanja ljudskih prava, među kojima je i pravo na kritiku vlasti.
Ne može se poreći ni istina u ruskim optužbama na račun EU: o tome da je Evropska komisija vodila blagu istragu o nedemokratskim reformama u Mađarskoj, da Irska i Češka nisu potpisnice konvencije o zabrani dečje prostitucije, dečje pornografije i prodaje dece, potom da Francuska učestvuje u diskriminaciji Roma, kao i da širom EU jačaju antiimigrantska osećanja ali i da se tolerišu neonacistički pokreti.
Uprkos svim tim istinama, prašina koja se podigla oko ljudskih prava neće, prema svemu sudeći, dovesti do problema u ekonomskoj saradnji tri strane. Prepucavanje oko ljudskih prava sve više liči na rvanje u blatu u kojem je svaka strana zaprljana i nema previše volje da se opere.
To najbolje dokazuje činjenica da njihova „posvećenost ljudskim pravima” u Dablinu nije rezultirala da svih 57 članica OEBS-a postignu saglasnost o dokumentu koji se odnosi na ljudska prava. Sloboda medija, rasizam i ksenofobija bile su previše škakljive teme da titani postignu neophodni konsenzus.
Nenad Radičević
objavljeno: 09/12/2012
