Izvor: Politika, 24.Apr.2013, 15:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropski san i java
Ukalupljivanje u samo jednu matricu, makar bila i evropska, nije garancija za opstanak u modernom svetu
Dok države sa balkanske periferije još budne sanjaju evropski san, Evropska unija pred našim očima doživljava dubinsku metamorfozu. Uprkos poštapalici da „iz svake krize unija izlazi jača i bliskija”, istina je da niko ne može s pouzdanjem da kaže u kom smeru će se dalje razvijati evropska konstrukcija. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Lično ne mislim da će se ona razgraditi i da će ideal i trud nekoliko generacija nakon Drugogsvetskog rata biti potpuno poništen, ali nema sumnje da nas u sledećoj dekadi očekuje talas obnavljanja nacionalne suverenosti, jačanja ksenofobije, raskidanja starih i sklapanja novih savezništava u okviru unije, produbljivanja jaza između evropskog jezgra i periferije, kao i metod integracije „à la carte”.
Srbija je trenutno zaokupljena egzistencijalnim problemima, uključujući elementarno pitanje dimenzija sopstvene teritorije, ali ipak ne može sebi priuštiti luksuz da posmatra dramatične promene evropskog projekta kao da je u bioskopu i da nema veze s nama. Potrebno je da uložimo napor da razumemo ove procese, anticipiramo događaje i imamo spremljen odgovor na više mogućih scenarija, kako nam se ne bi opet dogodilo da se na istorijskojraskrsnici ukrcamo u pogrešan voz, ili se na kraju balade pitamo ko su nam i gde su nam saveznici. Srbija kupuje akcije preduzeća koje prolazi kroz proces restrukturiranja, tako da nije svejedno koliko će akcija kupiti i po kojoj ceni. Zagarantovanog profita više nema, što će se videti već u vezi sa datumomza početak pregovora o članstvu, koji neće automatski obezbediti veće investicije, kako se ponekad tvrdi.
Počnimo analizu aktuelnih tendencija s malim istorijskim uvodom. Prva faza evropske integracije trajala je do završetka „hladnog rata”, sa idejom vodiljom o stvaranju labave federacije zapadnoevropskih zemalja. Cilj u ovom periodu bio je vezivanje Nemačke uz Francusku, kako bi se uklonili strukturni razlozi za njihov novi otvoreni sukob, kao i da bi se uspostavila zona ekonomskog prosperiteta, u smislu protivteže Sovjetskom Savezu. Druga faza je imala za cilj transformaciju hladnoratovske institucije,koja je služila zapadnoj Evropi,u političku uniju svih evropskih zemalja i pozicioniranje EU kao globalnog takmaca Sjedinjenim Američkim Državama. Ključni instrument za forsiranje evropske federacije trebalo je da bude monetarna unija. I upravo tu nalazimo na uzrok današnjih tenzija, koje obeležavaju treću fazu, započetu ekonomskom krizom 2008. godine.
Iluzija o ujedinjenoj Evropi bila je živa samo dok je vladao nezabeležen ekonomski prosperitet. EU predstavlja u svom temelju ekonomsku uniju, shvaćenu od građana kao sredstvo da se maksimalizuje blagostanje. Međutim, dolaskom ekonomske krize građani su zaštitu i utehu ipak potražili u svojim matičnim državama, koje su ostale nosioci suvereniteta i koje su jedine zadržale legitimitet da pozivaju na štednju i druge žrtve u ime budućnosti. Za razliku od Amerike, koje je vodila krvavi građanski rat u 19. veku u ime načela federalizma, u Evropi niko nije bio spreman da se žrtvuje ili da se odrekne krajnje suverenosti svoje države u ime unije. Ekonomska saradnja nema istu privlačnu snagu kao jedinstveni politički program, ili zajednička ideologija. To se najjasnije vidi u vreme nedaća, kada se zapravo testira istinska snaga određenog političkog entiteta. U suštini, videli smo da postoji evropska birokratija, ali ne i evropska federalna država.
Ekonomska kriza nam je otkrila koliko su stari antagonizmi u Evropi još uvek živi i podsetila nas u kojoj meri se spoljnopolitički ciljevi njenih najvećih država ne poklapaju. Francuska želi zajedničku odbrambenu politiku kao protivtežu Americi, dok Nemačka teži isključivo ekonomskoj uniji čiji bi temeljni principi bili jaka valuta, stroga antimonopolska politika i uravnotežen budžet. Britanija se zadovoljava zonom slobodne trgovine, u kojoj bi zadržala sopstvenu monetarnu politiku i specijalne odnose sa Amerikom, dok zemlje južne Evrope sanjaju o federalnom budžetu, iz kojeg bi se redistribucijom finansirala izgradnja njihove lokalne infrastrukture. Zajednička moneta, koja je u vreme prosperiteta projektovala sliku jedinstva, postala je predmet najogorčenijeg sporenja, budući da jedna ista valuta ne može podjednako odgovarati državama koje su svaka na različitom stupnju razvoja i u drugačijoj fazi privrednog ciklusa.
Neke stvari možemo da predvidimo. U narednih desetak godina ključno pitanje biće dinamika odnosa evropskog jezgra i Rusije. Nakon šezdesetogodišnjeg bliskog savezništva, prisustvovaćemo spoljnopolitičkom razvodu SAD i Nemačke, koja zaokupljena ponovnim redefinisanjem svoje uloge u Evropi, nema interes da troši energiju na primerna Bliski istok, ili Južno kinesko more. Evropska unija, uključujući monetarnu uniju, preživeće aktuelna iskušenja, ali će se u njoj formirati nekoliko klastera država i neće biti u poziciji da se odmerava na međunarodnoj pozornici sa Amerikom ili Kinom. Južna Evropa će proći kroz deceniju stagnacije, dok će Balkan ostati evropska provincija.
Srbija ima adute da se izbori za adekvatno mesto u 21. veku, pre svega zahvaljujući Dunavu i Koridoru 10, kao i razgranatim diplomatskim kontaktima u skoro svim delovima sveta koji beleže ekonomski rast. Ukalupljivanje u samo jednu matricu, makar bila i evropska, nije garancija za opstanak u modernom svetu. Recept za uspeh bi mogao da se prepiše od Margaret Tačer: aktivna spoljna i konzervativna unutrašnja politika. Da li naše demoralisano i razjedinjeno društvo može da odgovori ovim izazovima, videćemo već u narednim mesecima.
Urednik naučnog časopisa ,,Izazovi evropskih integracija”
Nikola Jovanović
objavljeno: 24.04.2013.
