Izvor: RTS, 02.Okt.2012, 08:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropska kriza je evropska šansa
Ukoliko "Projekat Evropa" uspe da reši suprotnost između Evropske komisije i parlamenta s jedne i Evropskog saveta s druge strane, EU kao organizacija će preživeti, kaže u intervjuu za RTS poznati austrijski pisac Robert Menase. Aktuelna kriza nateraće Savet da radi stvari koje mu se ne sviđaju i u tom smislu je evropska kriza istovremeno i evropska šansa, uveren je Menase.
Šta danas znači ideja o "zajedničkoj Evropi"? Robert Menase, poznati i višestruko nagrađivani >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << austrijski pisac i esejista, živeo je godinu dana u Briselu u trouglu između Evropske komisije, Evropskog parlamenta i Evropskog saveta, tražeći odgovore na to pitanje. Rezultat je njegova najnovija knjiga "Evropski glasnik: Bes građana i evropski mir" ("Der europäische Landbote: Die Wut der Bürger und der Friede Europas", Zsolnay Verlag) koja je upravo stigla na police austrijskih knjižara.
Menase je srpskoj čitalačkoj publici poznat kroz dva prevoda: "Zlatna vremena, napukli svet" (Stubovi kulture, 2001) i "Zemlja bez svojstava: Esej o austrijskom identitetu" (Vreme knjige, 1995). U intervjuu dopisnici RTS-a iz Beča govori o tome da li i pod kojim uslovima "Projekat Evropa" može da opstane.
Hoće li Evropska unija preživeti sadašnju krizu? Do sada su o tome govorili političari i ekonomisti, šta kažu književnici?
Ja nisam prorok, ne vidim u budućnost, ne znam hoće li EU i sutra biti tu, ali znam kakve su joj perspektive. Ako nađe načina da se nosi sa opstruktivnim izazovima koje pred nju postavlja Evropski savet, šanse su joj dobre.
U odgovoru na to pitanje treba najpre podsetiti koja to ideja nosi čitav zajednički evropski projekt. EU je zamišljena i stvorena kao postnacionalna zajednica. Godine 1945. evropski političari su stajali iznad ruševina koje im je u nasleđe ostavio podivljali nacionalizam i razmišljali: šta napraviti da se tako nešto više nikada ne ponovi? Bili su to političari koji su generacijski preživeli četiri rata, sva četiri osvajačka i nacionalistička, znali su o čemu govore, još su imali neposredan kontakt s izvorom zla.
Ideja je bila naterati nacionalne države da ustupe deo državnog suvereniteta jednoj nadnacionalnoj tvorevini. Nacionalne države bi postupno slabile i polako umirale. Što god neko danas rekao - okupili smo se zbog zajedničke ekonomske politike, zbog finansijskog interesa - nije istina. Od početka se svesno išlo na upokojavanje nacionalizma.
Taj proces komplikuje se usvajanjem Lisabonskog ugovora, kao privremenog ustavnog akta Evropske unije. Lisabon ojačava poziciju Saveta - između ostalog uvodi i funkciju predsednika - a slabi ulogu Komisije. Sada s jedne strane imate Komisiju i Parlament koje u različitim oblicima viču "dole nacionalni interesi!" a s druge Evropski savet u kojem sede šefovi država ili vlada i brane nacionalne interese.
Svedoci smo praktično nemogućeg procesa koji se odvija pred našim očima: nacionalizam u Evropi istovremeno i slabi i jača.
Da li je to reč o nekoj dilemi biblijskih razmera, o desnici koja ne zna šta radi levica, ili je problem mnogo prozaičniji?
O da, znaju one šta rade, ali se međusobno tuku i udaraju. Međutim, kad levica udara po desnici, a desnica po levici u mirna vremena, lako se pomisli da je to aplauz. Kad su vremena teška, a kriza sveobuhvatna, onda se primeti da ti udarci bole.
Na taj način svako rešenje ostaje polovično. S jedne strane, zajedno smo jači, ujedinjeni idemo napred, imamo i jedinstvenu valutu. S druge strane, nema zajedničke ekonomske, fiskalne i finansijske politike, bez kojih jedna zajednička valuta ne funkcioniše. Evro je tu, ali ne i mehanizmi za njegovu zaštitu.
Ako "Projekt Evropa" uspe da reši tu suprotnost između Komisije i Parlamenta s jedne i Saveta s druge strane, EU kao organizacija će preživeti. Savet je problem, ali ugasiti ga bilo bi, naravno, nemoguće. Najpre, šefovi država ili vlada bi morali da kažu: "Mi smo opstrukcijski elemenat, mi smo višak, mi smetamo, i zbog toga smo spremni da sami sebe otpustimo". Samostalno smo odlučili da postanemo gornji dom zajedničkog Parlamenta! To je pragmatički gledano nemoguće, to se događa samo u utopijama.
Pitanje postaje, ne kako se Savet može ukinuti, već kako ga malo podrezati. Logika situacije je protiv njega, jer će aktuelna kriza generisati snažan pritisak na Savet, terajući njegove članove da donose zaključke i rade stvari koje im se ne sviđaju. U tom smislu je evropska kriza istovremeno i evropska šansa. Sve veći delovi nacionalnih suvereniteta biće silom prilika delegirani u Brisel.
Gledajte na EU kao utakmicu, pri čemu Komisija i Parlament uvek ima igrača više. S koje god strane gledate, imate situaciju 2:1.
Moć Savet se tanji, u meri u kojoj politika podruštvljenja jača. U narednih dve do pet godina, Savet će sve više biti guran na sporedni kolosek.
Ili, i to je isto realistična opcija, Savet se neće dati, napetost će se nastaviti nepromenjenom snagom, i to će biti kraj Evropske unije. Taj scenario počeo bi da se odvija onog momenta ako Grčka izađe iz evrozone. Njena demisija ostavila bi pukotinu koja bi se samo dalje povećavala. Ako se Evropa raspadne na svoje sastavne delove, nacionalne države, ponoviće se proces koji već poznajemo iz istorije. Konkurencija, borba, ostvarivanje nacionalnih interesa po svaku cenu, rat, razaranje.
Rat? Zar ne mislite da bi globalizovani svet usitnjavanje Evrope pre kaznio galopirajućim siromaštvom?
Dobili bismo ponovo nacionalizme, ali ovog puta u globalizovanom polju u kojem se nacionalizam ne oseća dobro i ne može da funkcioniše. Te "nove" nacionalne države imale bi još manju šansu za preživljavanje nego što su je imale 1914.
Osim toga, sa stanovišta posledica je potpuno svejedno hoće li doći do rata ili građanskog rata, ili "samo" siromaštva koje će sve uništiti. U Španiji, na primer, postotak nezaposlenosti među mladima popeo se na 50 odsto. EU pumpa milione evra u Španiju, ne bi li sprečila da ti mladi izađu na ulice i postave pitanje ko je krivac za njihove uništene šanse, ali ako EU nestane, onda više nema finansijskih transfera, onda Španija sama mora da izađe na kraj s 50 odsto nezaposlene omladine. Onda je to građanski rat. Građanski rat vodi do ruševina.
Na kraju te mizerije, vidim našu decu i unuke kako stoje iznad gomile ruševina i kažu: Sada je dosta! Šta da učinimo da se ovo više nikada ne ponovi? A onda neko dođe na spasonosnu ideju: Evropa se mora ujediniti!
Ponekad se čini da prenaglašavate racionalnost političkog razmišljanja, a zanemarujete emotivne elemente nacionalizma. Nacionalizam ostaje virulentna ideologija i u dvadeset i prvom veku, nekom na sreću, nekom na žalost.
Nacionalizam je hronična bolest. Nijedan čovek se ne rađa s tom bolešću, već je jednog trenutka, u toku svog života, dobije. Dok bolest polako prelazi u hronično stanje, čovek se teši: ta bolest spada u definiciju moje ljudskosti, ona određuje moj identitet, znači, moram je prihvatiti. Jeste li ikad čuli da neko kaže imam reumatizam, on je bitan deo mog ljudskog bića, on me određuje, reumatizam je moj identitet?
Nacije su jednog trenutka imale istorijski smisao. Ekonomski na primer. Kako je nastala nemačka nacija? Četrnaest malih državica se okupilo u pokušaju da naprave smisleno unutrašnje tržiste. Sve je to lepo i krasno, obogaćuje identitet, ali, istorijsko iskustvo nam nedvosmisleno kaže da nacionalizam vodi do ratova, razaranja i rušenja.
Čak i kada se čini da je ukroćen, u njemu ostaje potencijal kriminalne energije. Suština nacionalizma je distinkcija. Nema nacije koja se ne definiše prema tome šta je razlikuje od drugih. I kada se već definiše kao različita, onda je normalno da će jednog trenutka postati beskompromisna i brutalna u odbrani vlastite razlicitosti. Vlasiti interesi su uvek vredniji i humaniji nego tuđi.
Ali, ako nam pođe za rukom da demontiramo male evropske nacionalizme, može nam se dogoditi da stvorima jedan veliki evropski nacionalizam, koji neće biti ništa manje opasan od prethodnih.
Ako EU nikada ne postane država, neće biti ni evropskog nacionalizma. Kina je nacija, SAD su nacija, Evropa ne, ona je već prošla kroz jedan solidan period postnacionalizma. Evropa će se na kraju organizovati kao slobodna asocijacija vlada. Ima ljudi bez fantazije, neki od njih odu u politiku, pa onda kažu, a zašto mi ne bismo bili kao Amerika, možda bi nas spasilo da postanemo Sjedinjene Evropske Države. Kad Kalifornija ima gigantsku rupu u budžetu, nije važno, tu je federalna država, tu centralna banka, svi će po malo povući, dugovi su i dalje tu, ali manje bole. Potpuno pogrešno! To nije naš uzor.
SAD je stari, istina evropski, ali svakako prevaziđeni projekt. Šta se dogodilo? Oni Evropljani koji u Evropi nisu mogli da ostvare svoju ideju o slobodi, koji su proganjani od samovoljnih kraljeva, od feudalnih gazda, od crkve, otišli u Ameriku.
A sa njima i par religioznih fanatika, kojima je Evropa bila premlaka...
Njih uvek ima. Osnovno je da su oni te svoje ideje i ideale, koje su u tom vremenu bile avangardne, preneli u novi svet i ostvarili klasični evropski san o državnosti: nasilno su osvojili teritorij, kroz građanski rat ga ujedinili prema unutra, i tako silom stvorili jednu naciju. To je dvesta godina stara Evropa koja danas živi u Americi! Ne možemo mi danas odlučiti da postanemo ono što smo hteli pre dvesta godina! Naša Evropa danas je potpuno obrnuto od toga. Nema nasilnog osvajanja teritorija, sve se odvija kroz dogovore i ugovore, nema građanskih ratova, ustavi i zakoni se se harmonizuju, nema nacije već asocijacije slobodnih vlada.
Sve smo to mi već imali u Jugoslaviji, pa nije dobro završilo.
A ne, niste. Imali ste osvajačke vojske i osvajačke ideologije koje su se smenjivale. Kad smo kod primera Jugoslavije, ona nije razrušena iznutra, već iz vana. Krivo je misliti da se Jugoslavija raspala u građanskom ratu. Ali kako je došlo do građanskog rata? Pa tako da su Hrvatskoj i Sloveniji date garancije izvana da će ih se, ako se otcepe, priznati kao samostalne države. I tako je s tom garancijom u torbi počela pucnjava.
Nikada mi neće biti jasno zašto EU tada nije uzela Jugoslaviju u komadu?
Zato što su se komunisti užasavali EU...
Zato je sad uzima, komad po komad. Jedan za drugim, slažu se komadići stare Jugoslavije u evropsku slagalicu, ali sada puno siromašniji nego što su bili. Kad pomislim, pa mogli smo ih imati i jeftinije, bez građanskog rata. Zahtevam od ljudi koji misle, da iz toga primera nauče nešto za budućnost. Lekcija se zove: Kako postati pametan pre nego što izbije rat?
Dokle će EU držati Srbiju u limbu?
U perspektivi, Srbija je EU država. U praksi, istorija je komplikovani put kroz šumu u kojoj je svako drvo fikcija. Zašto se uvek podržavala Hrvatska, a ne Srbija? Vratimo se u vreme borbe za osamostaljivanja Hrvatske, kada su joj austrijski i nemački ministri spoljnih poslova davali garancije o pomoći. Jedan od njih je Mok, demohrišćanski ministar, kome su katoličke ustaše stajale bliže nego srpski komunisti ili srpski četnici. Njemu je očito i dalje u glavi bila ona "Serbien muss sterbien" (Srbija mora umreti) ideja iz staroaustrijskog sna. Da jedno s drugim u tom trenutku nije imalo veze, nije mu palo na pamet. Ideja o "mentalitetima" mu je pomračila svest.
U Nemačkoj je bio na vlasti Genšer, političar koji je i lično bio uključen u proces nemačkog ujedinjenja. On je tog trenutka bio važan evropski političar, ali je istovremeno bio i Nemac, i u tom smislu je Jugoslavija za njega bila relikt Hladnog rata. Ideja da bi Jugoslavija bila nešto više od toga ga je zbunjivala. Međutim, postojanje etnija: srpska nacija, hrvatska nacija... to je razumeo, to mu je bilo jasno. On nije rekao, uzmite prvo DDR u EU a onda ćemo videti, nego je rekao, prvo ujedinjenje nemačke nacije, a onda ulazak u EU za "nove" nemačke delove.
I nije problem to što je on tumarao kroz šumu punu fiktivnog drveća, nesretno u čitavoj stvari je to da je bio u poziciji da odlučuje! Malo političke fantazije donelo bi više od tumaranja po fiktivnoj šumi.
