Izvor: Vostok.rs, 29.Dec.2011, 21:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropa: gubitak identiteta
29.12.2011. - Želim da jedem svoj hleb, pijem svoju vodu, a ne flaširanu iz Holandije
2011. godina je postala jedna od najprotivrečnijih u savremenoj istoriji Evrope. Bez obzira na apokaleptične prognoze, EU je uspela da izbegne propast, a kolebanja kursa jedinstvene evropske valute nisu bila razorna. Međutim, postoje ozbiljni razlozi da se tvrdi da će glavne teškoće tek nastati, i to one nisu sezonske ili špekulativne, već imaju sistemski karakter – smatra >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << naš posmatrač Petar Iskenderov.
Upravljanje EU je konačno prešlo u ručni režim, automatski mehanizmi su zatajili.
I to glavni neprijatelj jedinstvene Evrope je u samom njenom srcu – u Briselu. Evrobirokrati su počeli da grade zajedničku za uniju zgradu, ali nisu razmišljali ko će u njoj da živi. Zbog nečeg autori mastrihtskih, lisabonskih i drugih sporazuma bili su ubeđeni da će u novoj Evropi živeti novi ljudi – slobodni od rasnih i nacionalnih predrasuda, koji su zaboravili vekovne brojne uvrede i tradicionalne načine života.
Međutim, od prvih pojava finansijske krize postalo je očigledno da mada građani EU više nisu podeljeni viznim i valutnim pregradama, ali su razdvojeni još više nego je to bilo 1970-1980-ih godina. Kako s pravom ističe italijansko izdanje Limes, Evropa danas preživljava ne krizu eura, već krizu sopstvenog identiteta. Stvar je u tome što je radi čvrstoće zgrade jedinstvene evropske države njenim arhitektama potrebna jedna nacija. Međutim, postizanje toga je neizvodljivo. Kako s pravom pominje to izdanje, nikada u istoriji Litvanac ili Kiprljanin, Maltežanin i Slovak, Italijan i Estonac, Englez i Austrijanac, a da ne govorimo o Francuzima i Nemcima, nisu živeli pod istim krovom, nisu delili hleb nasušni, misli i duboka osećanja. U istoriji Evrope su bila dva očita pokušaja da se sagradi kontinentalna imperija s jedinom nacijom u centru – Napoleonova i Hitlerova. Današnja renesansa nacionalizma u mnogim zemljama Istočne Evrope podseća na vitalnost takog raspoloženja.
Zato su povkule ćebe na sebe manje uspešne zemlje od Šapinije i Portugalije sve do baltičkih država – koje se trude da slede svoj, a ne nametnut identitet – istakla je u razgovoru s Glasom Rusije ekspert u oblasti komparativne politikologije MGIMO MIP RF Jelena Ponomarjova.
Želim da jedem svoj hleb, pijem svoju vodu, a ne flaširanu iz Holandije. Želim da živim u svojoj kući, koja mi se dopada, a ne u onoj koja odgovara standardima. Takva raspoloženja u evropskim zemljama postojala su uvek, ali su se sada povećala kao reagovanje na forsirano nametanje neidentifikovanih modela. Stanovnicima konkretnih zemalja sa svojom jedinstvenom istorijom i kulturom predloženo je da postanu Opšteevropljani, koji su podređeni odlukama briselske birokratije. U različitim državama EU takvo nametanje novog identiteta nailazi na različite po obliku, ali slične ustvari proteste – od akcija antiglobalista u Zapadnoj Evrope sve do demonstracija za zaštitu nacionalne i religiozne samosvesti u Grčkoj. Postoje svi razlozi da se tvrdi da će se takvi protesti povećavati.
1990-ih godina Evropljani su zaista izgledali složniji. Sve je to trajalo do onog vremena, kada je EU pokušala da reši globalni zadatak – da integriše u ujedinjenu Evropu zemlje, koje ne samo nikada nisu živeli pod istim krovom, već i istorijski spadale u neprijatelske logore. Forsirani prijem u EU država Centralne i Istočne Evrope je doneo EU ne nova finansijska i trgovinska tržišta, već renesansu mesnih uvreda i raspoloženja da se izdržava na tuđi račun.
Izvor: Golos Rossii, foto: © Flickr.com/fdecomite/cc-by
