Izvor: Vostok.rs, 26.Okt.2011, 11:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropa: Smeši nam se smena vodeće svetske elite
26.10.2011. -
Talas masovnih demonstracija pod parolom „Okupiraj Vol-strit", koji je zapljusnuo ulice najvećih evropskih gradova, uneo je nov dašak u debate o sudbini Evropske unije. Koordinirani karakter nastupa uz korišćenje socijalnih mreža je odmah podsetio na skorašnje antivladine ustanke u Severnoj Africi i na Bliskom Istoku. Nisu slučajno sami organizatori akcija u svojim pozivima pravili očigledne >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << paralele: „Od Trga Tahrir sve do Tajms-skvera". Međutim, značaj nemira u Evropi je jači od onih prilikom događaja na prostoru, na kome se dešavalo „arapsko proleće". A smena evropskih elita na vlasti, neizbežna na talasu kriza, u stanju je dovede do kardinalnog preformatiranja čitavog Starog Sveta.
Prošle nedelje su u Švajcarskoj održani izbori, od kojih se očekuje da promene stanje stvari. Očekuje se trijumf krajnje desne Švajcarske narodnepartije, koja se sprema da prvi put u istoriji otkako u Evropi postoje političke stranke tog opredeljenja, pređe granicu od 30% glasova. Kako podvlače lokalni eksperti takav rezultat bi mogao da sruši sporazum glavnih političkih partija, koji postoji jako dugo, a koji se odnosi na podelu vlasti. Jer drugo mesto, koje socijalisti zauzimaju u anketama, donosi im ispod 20% glasova. Predsednik Švajcarske narodne partije Toni Bruner je već izjavio da je spreman za formiranje koalicione vlade. I, kako se saopštava, preliminarni rezultati održanih izbora govore da je nacionalistička Švajcarska narodna partija zaista pobedila, jer je na izborima osvojila 28,8% glasova.
Rast popularnosti navedene političke snage je sličan rastu istih procesa u ostalim evropskim zemljama. Jer njene parole – o zabrani gradnje minareta, zahtevu da se iz zemlje odmah izbace imigranti koji su u nekoj vezi sa zločinima, upornost da se ostvare politički i ekonomski suverenitet zemlje i njen kulturni identitet – predstavljaju očekivanu reakciju na probleme koji su sve uočljiviji na evropskom prostoru. Švajcarski analitičar Paskal Skiarini smatra za pogrešne jednostrane karakteristike Narodne partije i snaga koje su joj slične, definisane kao jednostavno nacionalističke ili ksenofobične, obzirom da ih je „vrlo teško kvalifikovati". „To je partija desnog krila. To je liberalna partija sa ekonomskog gledišta, i nacionalno-konzervativna sa gledišta vrednosti i kulture". To je partija koja se bori za očuvanje švajcarskog suvereniteta i švajcarskih tradicija" – podvlači ekspert. [1]
Parole koje su od vlasti zahtevale preduzimanje svih potrebnih mera protiv napliva ilegalnih imigranata, pre svega Albanaca sa Kosova, u Švajcarskoj stiču sve veću popularnost, čije se stanovništvo sastoji, po zvaničnim podacima, od 22,9% stranaca. Glavni zahtev pristalicaTonija Brunera je hitno sagledavanje sporazuma zemlje sa Evropskom unijom o slobodnom kretanju i uvođenju čvrste kontrole imigracije. A da bi obrazložila ovakav korak partija ima nameru da sprovede svenarodni referendum pod parolom „Zaustaviti masovnu imigraciju".
Pokušavajući da zaustave izborni trijumf Švajcarske narodne partije sudske vlasti su se pozabavile grozničavim pokušajima da se pronađe bar razlog za njeno skidanje sa izbornih lista. Kao predlog su odabrali izborni plakat na kome je napisano „Kosovari kolju švajcarca", koji je posvećen incidentu, u kome je emigrant sa Kosova ubio ženu-rukovodioca lokalne socijalne službe zato što mu je „dala premalu finansijsku pomoć". Prema mišljenju advokata koji su svoju peticiju podneli tužilaštvu Ciriha, takav plakat „diskriminiše celu etničku grupu". Međutim, predstavnici Švajcarske narodne partije su sigurni da on samo „odražava stvarnu situaciju"" [2]
Kada je 2009. godine svetom počela da mete svetska finansijska kriza, svetski mediji su se zašarenili od naziva koji su plašili. Predviđali su brz krah i dolara, i svetskih finansijskih institucija, kao što su MMF ili Svetska banka. Antiglobalisti koji su razmišljali najradikalnije počeli su da razmišljaju o raspadu SAD, koji se već nazirao.
Međutim, vrlo brzo se razjasnilo da će upravo ta Amerika, ukoliko i ne uspe da ugrabi glavni dobitak od krize, svakako da je preboli relativno bezbolno. Naplašeni finansijskim preturbacijama investitori su svojim kapitalom glasali za dolar kao glavnu valutu. Kina, umesto da, kako bi se neko baš obradovao, potopi američku ekonomiju, požurila je da kupuje dužničke obaveze SAD. A žestoki sporovi između demokrata i republikanaca u vezi sa budžetskim parametrima nikako ne vuku ka unutarpolitičkoj krizi i nikako ne nagoveštavaju poraz predsednika Baraka Obame na predstojećim izborima, koji treba da se održe 2012. godine.
A kada su talasi finansijsko-ekonomske krize zapljusnuli prostor Evropske unije, a po njenoj južnoj i jugoistočnoj granici došlo do sukoba pod parolom „demokratija sa licem islama" praćenih rekama izbeglica ka Evropi, lik glavnog nastradalog se ocrtao vrlo jasno. To je „jedinstvena Evropa", koja je sa toliko muke došla do Lisabonskog ugovora o reformama, a da nije uspela od njega da proba ni realan ekonomski rast, ni finansijsku stabilnost, čak ni jedinstven spoljnopolitički i odbrambeni prostor. A sa institucionalnim mehanizmima su se zakonomerno zaljuljali i državna elita iznad njih, koja je svoju političku sudbinu vezala za sudbinu evrointegracija.
Prva „lastica" su bili izbori, održani u martu ove godine, u federalnoj zemlji Baden-Virtemberg. Oni si postali poznati zato što je poražen Hrišćansko-demokratski savez Angele Merkel, koji je tamo vladao 58 godina, dok je istovremeno pobedila opoziciona partija „zelenih". U novembru će vanredni parlamentarni izbori da se održe u Španiji, koju je kriza već zahvatila, jer i tamo poslednjih dana štrajkuju stotine hiljada ljudi, spremnih da na vlast dovedu opozicione snage. U svakom slučaju, lokalni izbori u maju su zapamćeni po rušilačkom porazu socijalista koji su dotle bili na vlasti. A u Slovačkoj, poslednjoj članici EU koja je sankcionisala proširenje Evropskog fonda za finansijsku stabilnost, smena vlade je već svršena stvar.
Međutim, one najvažnije izborne bitke za „jedinstvenu Evropu" očekuju se u 2012 – 2013. godini, kada će se izbori održati u Francuskoj, Nemačkoj i Italiji. I tamo će opozicija pokušati da u svoju korist označi ceo komplet faktora: nesposobnost dosadašnje elite da spreči pojavu krize i da joj se operativno suprotstavi, krah ideje „multikulturalizma" uz istovremeni gubitak sopstvenog, evropskog identiteta i, na kraju, nepostojanje razumljive politike prema susedima – od Libije i Balkana do Rusije i Ukrajine. I ako svaki taj faktor pojedinačno još uvek ne znači i neizbežnu smenu vlasti u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji ili Španiji, ako se saberu oni će biti u stanju da naprave da smena vlasti postane skoro neizbežna. Uostalom, već na poslednjim izborima u Nemačkoj, u septembru 2009. godine, opoziciona Leva partija je uspela da podeli drugo mesto na glasanju u Berlinu, zaostajući za manje od 3% od HDS, ali je u Brandenburgu i Saksoniji Anhalt pobedila. Što se tiče Francuske, prema poslednjim sociološkim istraživanjima od 17.10. rejting Nikole Sarkozija iznosi 25%, a potencijalnog socijalističkog kandidata Fransua Olanda 35%. Lider radikalnog „Nacionalnog fronta" Marin Lepen je sakupila 16% glasova. Za drugi krug se prognozira da će Olandov primat biti još ubedljiviji – 56% u odnosu na 44% Sarkozija. [3]
Pad popularnosti rukovodećih vladajućih zapadnoevropskih elita je povezan sa njihovim neadekvatnim shvatanjem razloga i suštine krize koju svi doživljavaju. Tako pariski „Mond" citira značajne izjave dve ključne figure u Evropskoj uniji – predsednika Evropskog saveta Hermana van Rompeja i rukovodioca Evropske komisije Žoze Manuela Barozua, koje su date na zajedničkoj konferenciji za štampu u Briselu. Ako je van Rompej bar konstatovao postojanje u evropskim zemljama jakih socijalnih problema, Barozu suštinu krize vidi u tome, da finansijski sektor nije shvatio „neophodnost da se očuva bar minimum etičkih kriterijuma". [4] Razumljivo je da nada na etiku bankara kao sredstvo za prevazilaženje najjače krize teško da će da smiri stotine hiljada onih koji su na ulicama, i koji se spremaju da akcije nastave po čitavoj Evropi.
Jedan od najvećih američkih stručnjaka u oblasti geopolitike Zbignjev Bžežinski je još krajem devedesetih godina 20. veka kao jedan od scenarija razvoja Evrope posle prijema u EU većine zemalja Centralne i Istočne Evrope predvideo da će se Evropa od formalno jednog kontinenta pretvoriti u „Evropu država – nacija, koje će se svađati između sebe".[5]Ta se prognoza, očigledno, ostvaruje: dovoljno je da se prisetimo oštrih sukoba između Pariza i Rima zbog izbeglica, ili uzajamna prebacivanja Mađarske, Slovačke ili Rumunije, zasnovana na istoriji i nacionalizmu. Međutim, danas se ništa manje oštri konflikti razgorevaju unutar pojedinih država, pri čemu se kao njihove pokretačke snage javljaju najaktivniji slojevi, a sredstvo su socijalne mreže, koje su uspešno oprobane u takvim, reklo bi se, patrijarhalnim ćoškovima planete, kao što je kairski trg Tahrir. Tendencije koje upozoravaju su se iskazale još u junu 2009. godine na izborima u Evropski parlament. Tada su konstatovani i pad birača za samo glasanje, i porast protestnih raspoloženja, i uspeh radikalnih snaga bez presedana, koje su protiv „jedinstvene Evrope". Izbori u nacionalne parlamente koji su od tada prošli, pre svega u skandinavskim zemljama, potvrdili su radikalizaciju raspoloženja Evrope.
Simptomatično je da je, samo što se povratila posle masovnih nereda, Evropa osetila nov finansijski šok. I to – ne od Grčke, i ne od Španije ili Irske, ne čak ni od međunarodnih finansijskih agencija, već lično od Angele Merkel. Ne čekajući 23. oktobar – samit Evropske unije za spasavanje finansijskog sistema Evrope - kancelarka je požurila da ohladi prekomerne nade, koje je nazvala „maštanjem" koje se „bojim se, neće ostvariti". Nova propast tržišta, prvo u Aziji, pa zatim i u Evropi, nije pustila da se na nju čeka.
Angela Merkel predpostavlja da će se potraga za putevima izlaza iz krize „nastaviti sledeće godine". Samo da tom potragom ne budu morale da se bave druge, nove vladajuće snage, koje neće biti sputane prethodnim obavezama.
Izvor: Fond Strategičeskoй Kulьturы, fondsk.ru
