Izvor: Politika, 26.Apr.2011, 00:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
EU ne trpi selektivnu pravdu
Ako ne prihvatimo evropske vrednosti nećemo biti deo Evrope već provincija, kaže mr Vladan Stanković
Mi, najveći broj stvari u životu, pa i u poslu, shvatamo lično. „Ušančeni” smo u kolektiv, volimo druge i da se družimo. Proizvoljno tumačimo norme, nismo skloni disciplini, shvatamo je kao nešto što nam se nameće.
U većini evropskih zemalja, pak, ono što je propisano shvata se kao nešto što se mora, pa norme važe za sve. Kad je reč o pravu, za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sebe traže isto što i za druge. Žele ličnu slobodu i trude se da ne budu ugroženi od drugih.
Ovde su ljudi usmereni jedni na druge i misle da ne mora baš sve da se (na)plati. Među članicama evropske porodice zemalja, život se shvata kao niz problema koje treba rešavati, uz devizu „vreme je novac”.
Razlika u sistemu vrednosti građana Srbije i građana Evrope je očigledna. U procesima evropskih integracija, da bi došlo do korenitih promena u sferi odnosa prema političkim, pravnim i ekonomskim institucijama, potrebna je, kako kaže Vladan Stanković, istraživač Instituta za političke studije, temeljna promena vrednosnog sistema u Srbiji.
„Promene su moguće, ali je potrebno vreme za njih. Neke stvari će moći da se menjaju brže, a neke će čak zahtevati prilagođavanje evropskih vrednosti našim kolektivnim predstavama. To će biti deo „našeg puta u Evropu”. On uključuje i tu našu, recimo, neposrednost, spontanost. Pa ipak u našim običajima, predstavama i navikama ni izbliza nije baš sve ružičasto. Negativne strane ovih pojava stvorile su npr. fenomene poput „burazerske ekonomije” i sa njom izraz koji je ušao u svetsku terminologiju.
U kojim smo vrednostima najviše udaljeni od Evrope? „Razlika se najviše iskazuje u poimanju rada, potrošnje, odnosa prema bogatstvu. Ovde se, recimo, radi samo onoliko koliko je to potrebno, što je posledica kulturnoistorijskog nasleđa, viševekovnog uticaja, ne samo islama”.To se najbolje vidi i po tome što mnogi preduzetnici koji bi možda mogli još više da razvijaju svoj biznis ne pokazuju preveliko interesovanje za uvećanje sopstvenog kapitala, jer stiču „da bi imali: dominirali i trošili”. To je potpuno neshvatljivo u protestantskom delu EU, gde se rad shvata kao neka vrsta izazova, zarad akumuliranja bogatstva, i uživanja u sticanju još većeg bogatstva.
Druga strane ove priče je potrošnja. Na jugu EU, postoji potreba da se stečena sredstva troše, da bi se čovek pokazivao i živeo u komforu. Na severu je drugačije: bogatstvo se akumulira kroz štednju i investiranje.
Sastavljajući uporednu tablicu preovladavajućih vrednosti u Srbiji i u EU, naš sagovornik,koji je nedavno u časopisu „Izazovi evropskih integracija” objavio članak o promeni sistema vrednosti u procesima evropskih integracija, najmanje je iznenađen nalazom da je evropski vrednosni orijentir jednaka primena zakona za sve, a da je domaći orijentir „selektivna pravda, koja ovde znači da za jače i bogatije ne važe zakoni”.
Istraživanja javnog mnjenja rađena za Kancelariju za evropske integracije, pre manje od godinu dana pokazala su da se oko 40 odsto građana Srbije smatra Evropljanima, dok je sa „da i ne” odgovorilo nešto manje od 30 odsto ispitanika. S druge strane, samo 37 odsto je spremno da menja svoje radne navike po ugledu na Evropu.
Stanković naglašava da se navike veoma teško menjaju. Za promenu će, kako kaže, biti potrebno vreme, pet-deset, pa i više godina, ali i institucionalna podrška države, u svakom smislu, od obrazovnog sistema, preko edukacije ljudi na poslu, do promene vrednosti u kojima moraju učestvovati i mediji.
„Evropeizacija, zapravo, znači vraćanje Srbije u normalne forme življenja i prihvatanje opštevažećeg sistema vrednosti koji se nažalost kod nas ne upražnjava ili je potpuno marginalizovan. Ta normalizacija bi podrazumevala jačanje srednjeg sloja, bogatiji obrazovni sistem, edukativnije sadržaje u medijima, izgradnju popularne kulture koja u Srbiji ne postoji jer je izbrisana turbo-folk i „ružičastom kulturom”, kaže on i dodaje da sve dok postoji „čaršijska kultura dokolice” nije moguća evropeizacija vrednosti. Promena radnih navika naprosto nije moguća sve dok postoji kultura koja podilazi najnižim nagonima i proizvodi iluziju života: da je moguće živeti bez rada, obogatiti se u kratkom vremenu, zaraditi novac na nekoj nagradnoj igri...”
Šta će se desiti ukoliko do promene vrednosti uopšte ne dođe, a dođe, recimo, do političke integracije u EU? „ Ako ne prihvatimo evropske vrednosti nećemo biti deo Evrope, već njena sveopšta provincija.Onda bismo imali situaciju kakva postoji u Bugarskoj. Ta zemlja je formalno član EU, ali ni po jednom standardu ne pripada porodici evropskih naroda”.
Biljana Čpajak
objavljeno: 26.04.2011
