Izvor: Politika, 04.Dec.2014, 09:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
EP i Srbija: trening strogoće
Evropski parlament je, često, lobistička pijaca u kojoj se zna cena nekih rezolucija
Srbija je doživela još jedan šamar od EU, tačnije od njenog parlamenta u vidu rezolucije o Šešelju. Tekst rezolucije EP jeste uvredljiv i omalovažavajući za Srbiju, kako je rekao premijer Vučić. On je dodao da je rezolucija doneta iz licemerja ili iz želje da se uvredi Srbija. Šešeljeva provokacija je kao u onoj narodnoj – da ne pada sneg da pokrije breg, već da svaka zverka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pokaže svoj trag – pokazala mnogo toga.
Jasno je da je hipokrizija srednje ime i u hrvatskoj i u evropskoj politici. Tamo nikom nije smetalo da se slavi „Oluja” kad je izvršeno etničko čišćenje genocidnih razmera nad Srbima u Hrvatskoj, a „strašno” je kad Šešelj čestita „oslobođenje Vukovara” Srbima. Isto tako, nikome u Hrvatskoj ni u EU nije problem to što hrvatske generale koji su vodili akciju etničkog čišćenja, najvećeg u Evropi posle Drugog svetskog rata, dočekuju kao heroje sve sa državnim počastima i nacionalnom televizijom, dok su Šešelja, koji je skoro 12 godina čamio u haškom kazamatu, dočekale njegove pristalice. Nikom u Hrvatskoj, ali ni u EU, ne smeta kad usred Zagreba na stadionu, uz prenos državne televizije, nastupa pop pevač Tompson sa ustaškom scenografijom, kao što nikom ne smeta to što su Srbi građani trećeg reda, što se lome ćirilični natpisi. Niko se nije nešto štrecnuo od povampirenja ustaštva u Hrvatskoj, koje se očituje ne samo po stadionima već i što, na primer, funkcioner Udruge specijalaca putem medija Srbima preti novim genocidom. Ništa od toga nije bio razlog za reakcije Evropskog parlamenta, a samo povratak Šešelja jeste.
Ne vredi lamentirati nad nepravdama, već bi trebalo iz ovog poniženja izvući pouke. Prva je da normalizacije odnosa sa Hrvatskom nema dok god tamo živi ijedan Srbin, pa ni tada. Hrvatska će se truditi da nam na svakom koraku ka EU napakosti. Hrvatska je srpsku popustljivost shvatila kao slabost, naročito žalosna Tadićeva izvinjavanja i kapitulantsko prihvatanje hrvatskog viđenja sukoba devedesetih. Kao i to što je Srbija prepustila dobar deo trgovine hrvatskim prodajnim lancima, a pritom je hrvatsko tržište zatvoreno za srpske robe i trgovine.
Rešenje za ovaj mazohizam jeste da se postepeno menja odnos prema Hrvatskoj. Ne zalažem se za ekonomske sankcije Hrvatskoj, što bi učinila većina zemalja u svetu posle ovakvih uvreda i poniženja, ali potrebno je da se poštuju nacionalni interes i principi reciprociteta. Ako naša roba ne može u Hrvatsku, ne bi trebalo ni njihova u Srbiju, ako naše kompanije ne mogu da kupuju kompanije u Hrvatskoj i suprotno bi trebalo biti onemogućeno do momenta recipročne otvorenosti.
Druga pouka ovog poniženja u obliku rezolucije je da smo mi za EU, pa i za njen parlament „evropske parije” nad kojima se može slobodno trenirati strogoća, jer eto, iza nas niko jak ne stoji. Evropski parlament je, često, lobistička pijaca u kojoj se zna cena sličnih rezolucija. To nas vodi ka pouci da su nam potrebni jaki saveznici i lobiji, pa i u Evropskom parlamentu. Evropska unija je rogobatna, korumpirana i birokratizovana superstruktura koja je trenutno u teškim problemima i koja nam kako vidimo često samo pravi probleme i zagorčava život. Evropa je rastrzana unutrašnjim podelama i dilemama i nije više geopolitički i istorijski subjekt prvog reda. S druge strane, realni igrači na evropskom prostoru su – Amerika, Rusija, Izrael.
Milorad Dodik je školski pokazao da se može opstati, barem do sada, i uz animozitete u nižim ešelonima zapadnih protektora u BiH – tako što se traže i nalaze saveznici na različitim stranama. I to, upravo u onim državama koje smo nabrojali. Srbija bi morala, pogotovo posle ove rezolucije, da preispita svoje odnose prema EU i da redefiniše svoje spoljnopolitičke prioritete i vektore delovanja. To opet ne znači da je formalno potrebno promeniti retoriku, jer bi to moglo izazvati štetne reakcije. Tako je, na primer, turska politička klasa, shvativši da su evrointegracije na dugom štapu, i dalje ostala formalno u domenu evroretorike, ali je suštinski krenula ka novim pravcima delovanja i sa novim savezništvima. Srbiji je potreban novi geopolitički početak na realnim osnovama – a pre svega oslobođen od postpetooktobarskih mitova i floskula.
Branko Radun
objavljeno: 04.12.2014.
