Izvor: Politika, 07.Maj.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dvoznačna sećanja i pomirenje
Sećanje u regionu je asimetrično jer na svim stranama naši dželati tonu u zaboravu, dok naše žrtve čuvaju sećanje na trpljenje
Ovih dana svedoci smo novog talasa javne upotrebe prošlosti. Kultura sećanja naizgled omekšava, ali je višeznačna, pragmatična i više prilagođena EU nego regionu. Predsednik Hrvatske Josipović je pre nekoliko dana u Jasenovcu multikulturalistički opominjao na zločine NDH, ali su zato u Kninu i Vukovaru sećanja vrela nacionalnooslobodilačka. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Dvoznačnom hrvatskom sećanju slično je i srpsko. Ivica Dačić je krajem aprila na Sajmištu govorio o zbirnim žrtvama fašizma, ali je u Užicu propao pokušaj vraćanja Titovog spomenika na Trg partizana. Predsednik Nikolić, evrofilni četnički vojvoda, onomad u govoru vojsci u istom gradu nije pomenuo Užičku republiku kao jednu od retkih oslobođenih teritorija unutar okupirane Evrope 1941.
Mogu li ova dvoznačna sećanja pomoći pomirenju u regionu? Teško. Da bi se razumela njihova nemoć treba najpre podsetiti da postoje tri vrste vremena: linearno vreme istorije, ciklično vreme prirode i periodično vreme sećanja (Jan Asman). Prvo vreme je nepovratno i prolazno, drugo čine sezonska godišnja doba, a treće se može osavremenjavati. Najčešće preko grobova. Srebrenica, Vukovar i Jasenovac jesu strateški osavremenjena sećanja. Iako političari ponavljaju „nikad više”, ova strateška sećanja jačaju i nacionalizme. Zašto? Ne zato što se u regionu nacija uporno shvata kao krunski nesmrtni politički kolektiv, nego otuda što se isti kolektiv hrani ponajviše smrću svojih pripadnika. Ne žale se usmrćeni ljudi, nego ubijeni Srbi, Hrvati, Bošnjaci itd. Etnizirani grobovi i etnizirane crkve nisu samo maštovita istorija straha živih od smrti, nego i emotivna mesta integracije nacije i države. O raznim godišnjicama nas okupljaju oko svetlih grobova nacionalnih podvižnika ili oko masovnih raka sunarodnika.
Tako je Vukovar kao simbol hrvatske žrtve centralno mesto u izgradnji onog dela hrvatskog identiteta koji se temelji na viktimizaciji. Na drugoj strani je Spomenik hrvatske pobede u Kninu simbol snage hrvatske države. Žrtva i snaga se naizmenično održavaju u sećanju zbog unutrašnje upotrebe. Da li je hrvatsko sećanje na Jasenovac samo za spoljnu upotrebu, okrenuto više EU nego Srbiji? Ako je Zoran Milanović rekao da za njega NDH nije bila Hrvatska, hoće li doći vreme da se to kaže službeno i za „Oluju”? Naravno da je hrvatskoj državi lakše suočiti se s prošlošću u Jasenovcu nego u „Oluji”. „Oluja” je nulti čas očišćene hrvatske državnosti i tu nema govora o negativnom sećanju. Srbija održava sećanje na vlastite žrtve (osudama „Oluje”), a snagu sećanja traži u Prvom svetskom ratu. Obe države složno službeno preskaču zajedničke multietničke partizanske pobede i žrtve ili ih neuverljivo nacionalizuju. Ili ih demonizuju kao izložba „U ime naroda”.
Nije se naravno tome čuditi jer je Jugoslavija prošlost. Da bi ponuda mrtvih bila politički iskorišćena mora se saobražavati potrebi živih. A etnocentrizam ove ponude ne posustaje. Za političku upotrebu smrti je važnije kako umiremo, nego sama činjenica da moramo umreti. Države u regionu uporno koriste teške simbole nasilne smrti i stvaraju kolektivne emotivne grupe ubijenih sunarodnika, realne i i konstruisane. Najviši nivo kod suočavanja sa prošlošću u regionu jesu izvinjenja političara koja se brzo zaboravljaju. Kod svakog izvinjenja oslobađamo se stida, ali ne i krivice. Buđenje stida je rizično jer se može preusmeriti u agresiju.
Koliko će još dugo u regionu biti aktivna politička ekonomija nacionalnog groba koja služi namirenju pravde? Sve dok odozdo, a ne odozgo iz Brisela, ne prodre bar malo negativnog pamćenja koje bi beležilo ne samo pretrpljene nego i počinjene zločine vlastite grupe. Negativno je pamćenje ono koje pamti i dželate iz naših redova, a ne samo naše žrtve. Nema ga. Otkrivanje masovnih grobova i pokolja služi za revanšističko namirivanje računa i za reviziju prošlosti. Sećanje u regionu je asimetrično jer na svim stranama naši dželati tonu u zaboravu, dok naše žrtve čuvaju sećanje na trpljenje. Ova asimetrija se ne može eliminisati dogovorenim zaboravom prošlosti niti nadmetanjem oko obima patnje, nego samo prosvećenim sećanjem. Kritičku istorijsku samorefleksiju treba razlikovati od identitetske kulture sećanja. Nažalost, domaće sećanje još posvećuje mrtve, ali ne prosvećuje žive.
Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Todor Kuljić
objavljeno: 07.05.2014.
