Izvor: Politika, 29.Maj.2011, 01:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dvonacionalna tragedija
Hapšenje nije akontacija srpskom ulasku u EU, kako se pogrešno čini protagonistima spoljnotrgovinske razmene na relaciji Hag–Brisel–Beograd. Hapšenje je tek isplata duga
Ispunili smo konačno jednu od najvećih obaveza datu sebi, međunarodnoj zajednici i njenoj pravdi, Sudu UN u Hagu i njegovim tužiocima, čitavoj kolekciji svetskih državnika i komesara EU.
Bezbolno kratkom operacijom u vojvođanskom selu prekida se gotovo 16 godina duga agonija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tokom koje je generala Republike Srpske nekim Srbima postao ikona „nacionalnog heroja“ dok je drugima „bosanski kasapin“ stvarao teskobni osećaj kolektivnog zatočeništva.
Nekadašnji moćnik je u trenutku hapšenja više ličio na Sadama Huseina u sličnoj situaciji nego na čoveka koji je iz ilegale obećavao da ga nikada neće uhvatiti živog.
Da, Srbija i njen predsednik su uradili veliku stvar. Ovo je simbolični kraj dugog, sramnog niza propalih politika, nemoćne diplomatije i krvavog etničkog rata.
Vidim, međutim, da ima mnogo onih sklonih merkantilnom tumačenju. Evo vam Mladića, dajte nam status kandidata i utvrđen datum početka pregovora za ulazak u EU.
Na osnovu vremenske koincidencije objavljivanja negativnog izveštaja koji je tužilac Bramerc pripremio za UN i hapšenja zaključuju da je i ova vlast znala da dođe do najpoznatijeg svetskog političkog begunca.
Nije ga hapsila sve dok nije zagustilo, kada je postalo izvesno da će napredovanje ka EU biti ozbiljno prikočeno. A bez titule kandidata ovoj vlasti su i pre izbora dani odbrojani.
Logično? Svakako.
Vlast ima drugu priču. Uporno insistira na kantovskim etičkim vrednostima. Ne bi li neverne Tome odvratila od te ružne reči trgovina, ponavlja da hapšenje nosi kapacitete opšte i uzvišene katarze i suočavanja sa mračnom prošlošću. Uverava da je poslednje tri godine činila sve što je mogla.
Logično? Sasvim.
Otvoreno govoreći, iako mi je ova potonja argumentacija mnogo draža, pa i po cenu da nije jedina, najvažnije je da je Mladić uhapšen. Ništa ne uspeva više od uspeha. Samo zazirem od euforija, a privođenje generala mi u nekim trenucima na to liči.
Ovo je, pokušaću da ohladim temperaturu, samo još jedan novi početak. Hapšenje nije akontacija srpskom ulasku u EU, kako se pogrešno čini protagonistima spoljnotrgovinske razmene na relaciji Hag–Brisel–Beograd.
Hapšenje je tek isplata duga. Prvo žrtvama Mladićevih pohoda po Bosni, Sarajevu i Srebrenici. Potom onim Srbima koji sa zločinima počinjenim u njihovo ime nemaju nikakve veze. Onima koji se ne ustručavaju da kažu da je srebrenička operacija „novog generala Stepe“ genocid. Konačno svetskoj pravdi ali i svetu koji će, valjda konačno, prestati da nas sve tretira kao parije Indije, a ne narod Evrope 21. veka.
Zadovoljstvo zbog ulova kapitalca brzo će minuti. Kao i bes onih koji vole da veruju da je njihov omiljeni general sramno uleteo u zamku u koju su ga saterali belosvetski „psi rata“ uz pomoć domaćih džukela.
Posle svega što je ovih proteklih dana izrečeno, izanalizirano ili prokomentarisano, teško da ima šta novo da se kaže. Zato bežim u budućnost. U suočavanje sa još nesavladanim preprekama i zaprekama na drumu ka Briselu.
Recimo Kosovo.
Pratim izraelskog premijera Benjamina Netanjahua pa me Bibi sve više podseća na Vojislava Koštunicu.
Američki predsednik Barak Obama je, zarad obnove zamrlih mirovnih pregovora sa Palestincima, izjavio da bi Izrael morao da se vrati na granice pre junskog rata 1967.
Izraelac se baš u tom trenutku obreo u Vašingtonu. Poput Koštunice koji je pred Hramom Svetog Save uzbuđeno kliktao kako je „Kosovo Srbija“ i da o sudbini svete srpske zemlje neće odlučivati Amerikanci, i Izraelac je – mada sa više autoriteta – poručio da nije Obama taj koji će određivati gde su granice Izraela.
Do ganuća dirljiva borba za teritoriju u vremenima kada se uspesi zemalja ne mere kvadratnim kilometrima ni brojem konjanika koje podanici mogu da daju svom gospodaru.
Kada je 1948. stvaran Izrael, njegov prvi predsednik David Ben Gurion govorio je da će to biti država Jevreja, demokratska i država na teritoriji Erec Izraela, biblijske zemlje.
Uz Izrael, stigle su i dileme. Nacija Jevreja koji žive na čitavoj zemlji Izraela – bez demokratije? Demokratska nacija na čitavoj zemlji Izraela – ali nejevrejska? Jevrejska i demokratska nacija – ali samo na delu Obećane zemlje?
Kako Izrael da ostane država Jevreja na maksimalnoj teritoriji kada demografske projekcije predviđaju da bi, uz sadašnji natalitet Palestinaca, Jevreji koliko 2025. postali manjina u sopstvenoj zemlji.
Izrael je sasvim retka demokratija Bliskog istoka, ali je taj imidž znao da bude načet snimcima palestinskih dečaka intifade koji kamenicama gađaju nastupajuće izraelske tenkove. Uprkos velike podrške SAD, koje su blokirale razne rezolucije osude Izraela po UN, pokazalo se da bi dugovečna represija Izraelu odnela atribut demokratskog.
Preostaje teritorija. Judeja i Samarija su Jevrejima ono što je Srbima Kosovo i Metohija. Sastanak sa istorijom. Hebron je Jevrejima kolevka koliko su Srbima Peć ili Dečani. Tu su sahranjeni patrijarsi Avram, Isak i Jakov. U Vitlejemu je rođen kralj David. Solomonovo carstvo dosezalo je do Gaze.
Ali, sem Jerusalima, najveće jevrejske svetinje nalaze se na zemlji gde su Palestinci većina. Dugo se činilo da bi svaki kompromis s realnošću mogao da bude poguban po mit. Desnica je branila teritorijalni pristup. Levica je, u početku bojažljivo, propagirala ideju „zemlja za mir“.
Nacionalna i verska euforija gušile su ozbiljan politički dijalog. Tek vremenom je načeta iluzija da je cionizam ostvario sva tri cilja – demografski, demokratski i teritorijalni.
Izrael je krenuo da razrešava dileme. Otvorio je „bolne pregovore“. Farmaceutski nudio teritorijalne ustupke. Davao, uzimao nazad, ponovo davao. Krčio „siguran prolaz“ ka Hebronu koji obezbeđuje izraelska armija. Leta 2005. napustio Gazu.
Dilema tamo je i dilema ovde.
Imajući u vidu „belu kugu“ Srba i natalitet kosmetskih Albanaca, Srbi bi – unutar granica koje uporno knjižimo kao svoje – takođe postali manjina za nekih dvadesetak godina. Srbija bi izgubila atribut države srpskog naroda.
I Beograd je u jednom trenutku pokušao da kosmetski problem razreši silom, tenkovima i specijalcima. Znamo kako se sve završilo ali mitsko zaklinjanje u istoriju se nastavljalo dok se realnost na terenu dramatično menjala.
Gubili smo teritoriju bez hrabrosti da se upitamo šta bi bez nje mogli da imamo: Srbiju u kojoj sutra nećemo biti manjina, respektabilnu i stabilnu demokratiju koja neće morati represijom da zadržava one koji sa nama ne žele, psihološko rasterećenje, ubrzani ulazak u EU.
Ispada da je odricanje od teritorije najteži deo posla. Gubitak svakog pedlja Svete zemlje smatra se bogohuljenjem. A vozovi prolaze.
Sučeljavanje s realnošću nije defetizam. Izraelski predsednik Šimon Peres svakako nije izdajnik svog naroda kada izjavljuje: „Palestinska država nam je neophodna kako bi Izrael ostao jevrejski; u suprotnom ćemo imati dvonacionalnu državu i dvonacionalnu tragediju“.
Netanjahu će, koliko god bio tvrd, na kraju ili popustiti ili odstupiti. Izrael će ostati bez nekih delova teritorije svoje „obećane zemlje“. Uveren sam, jer drugog rešenja nema.
„Može da pobedi na kratko vreme, ali on se (Netanjahu) pretvara u verziju sovjetskog šefa diplomatije Andreja Gromika, Gospodina njet, čoveka koga će istorija prevazići“, piše ugledni američki komentator Farid Zakarija.
Isto važi i za Srbiju.
Ne, gospodo koja sada škrgućete zubima, proglašavajući me za izdajnika i defetistu. Užagrena atmosfera, godinama stvarana patriotsko-topografskim busanjem u grudi i dopunjavana mirisom tamjana, moraće da ustupi pred metalno hladnom realnošću koju diktira stav da nešta mora da bude izgubljeno da bi se nešta dobilo.
Za razliku od Borisa Tadića, Netanjahuu je samo nešto lakše. Palestinci nisu proglasili državu pa on ne dospeva u situacija da bojkotuje važne svetske skupove. Što takođe neće dugo trajati.
Kada Palestinci u septembru proglase svoju državu, kao što kažu, i kada ih prizna barem 75 drugih zemalja – kao Kosovo – videćemo šta će uraditi izraelski premijer.
Moraće da Palestincima preda deo teritorije. U suprotnom, preti Peresova „dvonacionalna tragedija“.
Boško Jakšić
objavljeno: 29.05.2011
