Izvor: Politika, 16.Maj.2011, 23:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Države su loši menadžeri
Često se licitira sa bajkovito-fantastičnim cenama za poljoprivredno zemljište u Evropskoj uniji od 50.000 do 70.000 evra za hektar, u Holandiji, Italiji itd. Slažem se da postoje i takvi primeri, ali oni egzistiraju u potpuno drugačijem sistemskom okruženju i apsolutno su neuporedivi s našom ekonomskom stvarnošću.
Za to postoji nekoliko razloga:
Prvo, takva zemljišta su u dobrim ili idealnim klimatskim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uslovimai omogućavaju ekstremno akumulativnu proizvodnju. Na primer, u Toskani u Italiji je skoncentrisana proizvodnja raznog semena – šećerne repe, povrća i drugih kultura, jer je klima idealna. Slično je u Holandiji sa proizvodnjom cveća ili vinogradima u Francuskoj. Ovakva proizvodnja omogućava prihode i od nekoliko desetina, pa i više od 100.000 evra po hektaru godišnje, što utiče na visoke cene ovih parcela. Nikome na svetu se ne isplati da plati hektar 50.000 evra i da, gajeći na njemu kukuruz, soju ili šećernu repu, godišnje zarađuje od 100 do 200 evra.
Drugo, u Evropskoj uniji je veoma prisutno obilato subvencionisanje proizvodnje gde kroz razne mehanizme i skale farmeri dobijaju od države svake godine, bukvalno na poklon, prosečno 460 evra po hektaru.
Ima i primera druge vrste. U Rusiji na primer hektar najkvalitetnijeg černozema u Vornjezskoj oblasti košta 200 dolara. I da, naravno, nikom ne smeta da strane kompanije kupe zemlju ravnopravno sa domaćim kompanijama ili fizičkim licima. Potrebno je samo da registruju firmu rezidenta u Rusiji i nesmetano kupuju neograničene količine zemljišta. U Ukrajini je u proceduri identičan zakon kao u Rusiji koji će od 1. januara sledeće godine omogućiti kupovinu zemlje i strancima.
Uostalom, kada je jednom zakonom dopušteno da pravna lica pored fizičkih budu nosioci vlasništva nad zemljom (što je sasvim prirodno) otvorena je mogućnost da strane kompanije kroz osnivanje ćerki firmi na tlu Srbije postanu i vlasnici zemljeili bolje rečeno da raspolažui upravljaju zemljišnim resursom. Izvesno je da već sada, nakon završetka privatizacije, postoje strane kompanije koje su kroz svoje filijale kupile imanja i zemlju u Vojvodini, investirale novac, unapredile proizvodnju, i ukratko ostvarujući svoj poslovni interes rade na dobro cele lokalne zajednice.
Postoji još jedan važan momenat. Mi treba da prestanemo da precenjujemo resurse kojima raspolažemo i da realno sagledavamo svoju ulogu i participaciju u svetskoj ekonomiji. U narednih nekoliko godina, na svetskom tržištu zemlje pojaviće se Rusija, Ukrajina, Kazahstan sa ukupno preko 300 miliona hektara obradivog poljoprivrednog zemljišta (što je kao 50 Srbija!). Sama mogućnost da se tamo kupi zemlja, kao i njena cena će nesumnjivo biti jako interesantne za globalne investiture koji su za sada još uvek zainteresovani za investicije u našu zemlju.
Konačno, moj stavu vezi sa pitanjem cene zemlje je jako jednostavan zbog toga što je logičan. Cena zemlje treba da bude tolika koliko se nekom isplati da za nju plati, to jest potrebno je prepustiti tržištu i tržišnim zakonima formiranje cena jer je samo to na dugi rok održivo i dobro za sve, pa i za državu i građane. Uloga države je da se pobrine da se ta zemlja posle efektivno koristi.
Što se tiče državnog zemljišta situacija je slična kao i sa svim ostalim resursima koji se još nalaze u državnom vlasništvu. Države su se svugde u svetu, a ne samo kod nas, pokazale lošim i neefikasnim menadžerima i nigde nijedna država, u stvari činovnički aparat, nije mogao biti konkurentan kao upravljač dobro organizovanim i uspešnim privatnim kompanijama. Smatram da je najbolje za državu i građane da se državno zemljište stavi u prodaju, naravno uz mehanizme koji obezbeđuju maksimalnu prozračnost, javnost i pravednost ovakvog procesa.
*Predsednik MK grupe
Miodrag Kostić
objavljeno: 17.05.2011.
