Izvor: Politika, 09.Avg.2011, 23:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Država u lavirintu krize
Osnovni problem Evropske unije jeste to što nije država već i dalje konglomerat bez jedinstvene političke volje i ekonomskih instrumenata
Veliki pad berzi u celom svetu tokom poslednjih dana neminovno je nametnuo pitanje da li ponovo ulazimo u drugu krizu, posle one iz 2008. godine koju svet još nije preboleo. Ovaj pad je, nema sumnje, povezan sa strahom investitora od budućnosti i željom da se sklone u mirnije vode.
Neposredni okidač bilo je smanjenje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kreditnog rejtinga SAD od strane agencije S&P, prvo u poslednjih sto godina. Više američkih ekonomista, sa Krugmanom na čelu, grdi S&P, pominjući ranije greške, i iščuđava se ideji da se smanji rejting ekonomski i finansijski moćnih SAD. A onda ipak priznaju da postoji problem: politički, tj. u Vašingtonu. U tome je stvar. Nije S&P smanjio kreditni rejting SAD zato što one ne bi mogle da servisiraju svoje dugove, već zato što je u pitanju politička volja da se to redovno čini (prisetimo se da je kriza servisiranja izbegnuta pre desetak dana u poslednji čas).
Investiciona i poslovna klima ionako nisu bile na visini, pa je malo trebalo da zavlada panika. Ishod je pomalo paradoksalan: znatan broj investitora je, svakako pod uticajem snižavanja kreditnog rejtinga, počeo da prodaje akcije iz razloga poslovnog pesimizma, što je,dakako,dovelo do pada berze i seljenja kapitala u sigurnije hartije – baš u američke državne obveznice, iako je senka sumnje u njih baš dovela do sadašnje krize! Zabavno, zar ne?
Da je smanjenje kreditnog rejtinga SAD jedini faktor,većih problema ne bi bilo. Međutim, ni ekonomski fundamenti nisu povoljni. Ekonomije razvijenih zemalja sporo rastu, znatno se sporije oporavljaju od prethodne krize nego što je poželjno. Što je najgore, konačni podaci za SAD daju niže kvartalne stope nego preliminarni (ovo nam je nešto poznato iz naše statistike). Slično je i sa i dalje visokom nezaposlenošću. Stoga ni dobri finansijski rezultati mnogih vodećih kompanija ne uspevaju da poprave atmosferu.
Evropa, naravno, daje svoj znatan doprinos poslovnoj nesigurnosti. Kriza državnih dugova malo-malo pa potrese Stari kontinent. Grčka, Irska, Portugalija... Sada Španija i Italija. Osnovni problem Evropske unije jeste tošto nije država već i dalje konglomerat bez jedinstvene političke volje i ekonomskih instrumenata. Stoga tržište sve vreme testira sposobnost država EU da zaista učine na području državnih dugova ono što deklarativno obećavaju. I ni dalje nije uvereno.
Suštinski problem danas je generalna prezaduženost, u smislu prevelikog odnosa duga i društvenog proizvoda na svetskom nivou. Ona je i dovela do krize 2008, a proces smanjenja zaduženosti i dalje traje. Kako su pokazali Rajnhahtova i Rogof, finansijske krize se daleko sporije leče nego obične recesije baš zbog nagomilanih dugova i teškoća sa njima. Doduše, stanovništvo i privreda u razvijenim zemljama donekle su se razdužili u poslednje dve godine, ali su to nadoknadile države, koje su se same zadužile kako bi stimulisale privredni oporavak i pomogle bankarskom sektoru. Stoga se danas ekonomske muke više vrte oko državnih, a manje oko privatnih dugova, pa i trenutna kriza poverenja predstavlja, u stvari, krizu poverenja u državu.
Od države se obično očekuje da pametnom akcijom rešava ekonomske probleme, ali se često zaboravlja da država ima svoje inherentne slabosti, koje proističu iz političkog procesa u kome i najbolje namere, kada postoje, mogu da se izgube u lavirintu političkih kompromisa, demagogije, ličnih i partijskih interesa, neznanja...
Za doglednu budućnost najpovoljnija mogućnost je da je reakcija investitori na trenutnu situaciju bila preterana prethodnih dana i da će sledećih doći do normalizacije berzanskih indeksa. Naime, i pored sve racionalnosti i analitike, među investitorima,povremeno, u neizvesnim trenucima preovlada psihologija krda,kada jedan radi što i drugi, a da baš ne zna zašto. Ukoliko svi prodaju, prodaje i on verujući da će proći još gore ukoliko radi nešto drugo. Pošto se glave ohlade, moguće je da će se stvari vratiti u normalu, otprilike tamo gde su i bile.
Moguće je, međutim, da se stvari pogoršaju i svet uđe u novu krizu. Trajno smanjenje poverenja i berzanskih cena akcija dovelo bi do smanjene privatne tražnje i bankarskog kreditiranja, što bi donelo novi udar ekonomskoj aktivnosti... Dalje ne smem ni da razmišljam, a posebno o tome šta bi bilo sa Srbijom koja je danas mnogo neotpornija na svetsku krizu nego što je bila pre tri godine, počevši od daleko veće spoljne zaduženosti,preko rekordne nezaposlenosti,do mlitave ekonomije i izraženog poslovnog pesimizma.
Boško Mijatović
objavljeno: 10.08.2011
