Izvor: Politika, 20.Jun.2013, 16:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dosledno nedosledni
Ako se do 2004. još i moglo govoriti o rastegljivom poštovanju EU kriterijuma iz Kopenhagena, od 2007. svedoci smo gotovo potpunog ovladavanja geopolitike i realpolitičkih interesa nad politikom proširenja
Čitava drama koja se dešava povodom pitanja da li će Srbija dobiti datum za početak pregovora o priključenju Evropskoj uniji kulminacija je jednog prilično skandaloznog razvoja ukupne politike proširenja EU. Ona je, ruku na srce, od samog stvaranja jednim delom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bila vođena realpolitičkim i geopolitičkim motivima. Najočitiji primer bilo je francusko odbijanje britanskog ulaska za vreme De Gola. No posle okončanja hladnog rata izgledalo je da ova politika dobija relativno jasne oblike. Sve bivše komunističke države istakle su početkom devedesetih svoju želju da se u dogledno vreme priključe evropskom savezu. Da bi im se jasnije definisao poželjan pravac tranzicije, Evropski savet je na zasedanju u Kopenhagenu u junu 1993. postavio tri seta kriterijuma koji su popisali uslove koje bi svaka od zemalja potencijalnih kandidata trebalo da ispuni. Prvi se odnosi na klasične političke kriterijume. Drugi obuhvata ekonomske kriterijume. Treći se odnosi na pravne uslove, a pre svega na sposobnost prihvatanja i primene evropskog zakonskog nasleđa i ciljeva unije. Dve godine kasnije u Madridu dodat je i takozvani administrativni kriterijum koji se odnosi na stvaranje administrativne strukture koja može da iznese čitavu ovu transformaciju.
Ako se do 2004. godine i tadašnjeg velikog proširenja još i moglo govoriti o nekakvom rastegljivom poštovanju kriterijuma iz Kopenhagena, od 2007. svedoci smo gotovo potpunog guranja u stranu nabrojanih univerzalnih kriterijuma i potpunog ovladavanja geopolitike i realpolitičkih interesa nad politikom proširenja. Još u tom talasu javio se slučaj Kipra koji je primljen u EU iako se radi o de fakto podeljenoj teritoriji na kojoj ne postoji centralna vlast sposobna da upravlja čitavom državom, ne postoji jedan već dva bezbednosna sistema, nema jedinstvene tržišne strukture itd.
Kao što je poznato, Rumunija i Bugarska su tada odbijene i ostavljene za kasnije jer po opštoj oceni nisu ispunjavale veliki broj kriterijuma. Međutim, samo tri godine kasnije obe su ušle u EU iako nije uočeno poboljšanje u poštovanju propisanih kriterijuma. Štaviše, bilo je ogromno nezadovoljstvo visinom korupcije, lošim stanjem u pravosuđu, a ekonomska situacija svakako nije odgovarala visokim kriterijumima EU. Međutim, urodio je plodom pritisak Amerikanaca da se ove dve države nakon NATO-a prime i u EU kako bi se u potpunosti zatvorio kordon prema Rusiji. Dakle, geopolitički interes NATO-a nadvladao je nad sistemskim i navodno univerzalnim kopenhaškim kriterijumima.
U isto vreme počelo je sa usporavanjem procesa prijema Turske, koji je danas de fakto već prekinut. Turska je 2000. dobila status kandidata, a od 2005. u isto vreme kad i sa Hrvatskom počeli su pregovori o učlanjenju. Iako je turska ekonomija doživela pravi bum u poslednjih deset godina i iako postoji značajan napredak u velikom broju oblasti, pregovori su posebno posle izbijanja ekonomske krize zaleđeni do mere da je Erdogan čak počeo da najavljuje interesovanje Turske za pridruženje Šangajskoj organizaciji saradnje. Iako se to javno ne govori, opšte je poznato da su najveće evropske sile protiv ulaska Turske jer je muslimanska država i jer bi to potpuno promenilo strukturu i tradicionalnu osnovu Evropske unije.
Pogledajmo šta se dešava s takozvanim zapadnim Balkanom. Hrvatska uskoro postaje punopravni član EU iako je njen spoljni dug dosegao frapantne 63 milijarde evra. To je država koja je potpuno ekonomski nesolidna, prezadužena a teško da su njeni privredni subjekti spremni da se adekvatno bore na evropskom tržištu. Mnoga izbeglička pitanja, uključujući i pitanje stanarskog prava i generalno manjinsko pitanje, ostala su nerešena. No interes i snaga Nemačke su presudni, pa Hrvatska ulazi u EU.
Crna Gora je otvorila pregovore o članstvu i dobija mnogobrojne pohvale od evropskih političara. Realnost međutim pokazuje da se ništa od kriterijuma iz Kopenhagena ne vidi realizovano na terenu. Nedavni predsednički izbori pokazali su koliko su daleko od ispunjenja svi politički kriterijumi, ekonomska situacija je katastrofalna, o administrativnim kapacitetima da i ne govorimo. Međutim, geopolitički gledano, velikim silama Đukanović još uvek treba i otud zatvaranje očiju pred svim problemima uključujući i nerešena politička ubistva.
Konačno, EU najdrastičnije krši svoje kriterijume upravo u slučaju Srbije. Dok je Kipar primljen iako ne kontroliše deo svoje teritorije, u slučaju Srbije se tvrdi da ona ne može da uđe u uniju pre nego što reši kosovski konflikt. Vlast u Srbiji se direktno podstiče da krši ustav, vladavinu prava pa i demokratske procedure, samo da bi završavala poslove koji su evropskim silama u interesu. Za nas će uvesti novu kategoriju uslovnog otvaranja pregovora koji se mogu suspendovati u svakom momentu ako se proceni da Srbija ne sprovodi Briselski sporazum i druge za sada još nepoznate uslove. Na sve to dodaje se sukob Nemačke, koja nastoji da zatvori EU, i Anglo-Amerikanaca koji na sve načine guraju što više članica, a posebno Tursku kako bi destabilizovali i obesmislili ceo projekat.
Miša Đurković
objavljeno: 20.06.2013
