Izvor: RTS, 14.Jun.2015, 07:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li se Afrika seli u Evropu?
Ministri pravosuđa i unutrašnjih poslova Evropske unije sastaju se u utorak kako bi se dogovorili o kvoti raspodele izbeglica unutar Unije. Već sada je jasno da će zbog otpora zemalja istočne Evrope, Velike Britanije, Danske i Irske, odluka morati da sačeka jesen. Dok pesimisti kažu ni tada, optimisti istrajavaju na plemenitim ciljevima i gube izbore – kao nedavno i verovatno uskoro opet u Austriji.
>> Pročitaj celu vest na sajtu RTS <<
Službene statistike svetske Agencije za izbeglice (UNHCR) nisu od velike operativne pomoći. Trenutno su u opticaju brojevi koji se odnose na prvu polovinu prošle godine, a do kraja juna se očekuje godišnji izveštaj za čitavu 2014. Taj sporovozni dnevni red ignoriše situaciju koja poprima karakteristike seobe naroda, a smiruje tamo gde ne bi smela.
Godine 2013. UNHCR je računao da se globalno nešto više od 50 miliona ljudi nalazi u statusu izbeglica, a u prvoj polovini prošle godine isti izvor govori o prilivu od novih pet i po miliona.
A ove? Brojevi dramatično rastu, a da se do sređene statističke obrade još nije došlo. Dok predstavnici UNHCR-a govore o 100.000 novih azilanata i izbeglica koji su od januara do maja ove godine prešli spoljne evropske granice iz pravca Sredozemnog mora, Nemačka operiše sa pola miliona do kraja 2015. samo unutar svojih granica.
Pitanje: Kuda ide Evropa?, ne može se postaviti čak ni retorički. Evropa ne ide nikuda, ali se Afrika kreće, pomorskim putem seli u Evropu, jedna stotina hiljada za drugom.
Dablinski dogovori o izbeglicama i azilantima – od jula 2013. na važnosti je već treći – samo administrativno sprečavaju da ista osoba podnose zahtev u više zemalja EU. Ti dokumenti ni u jednoj varijanti ne regulišu kvote, a svu brigu prebacuju na prvu zemlju ulaska.
Istočnoevropljani su najveći protivnici pravedne "raspodele" izbeglica i azilanata, što znači proporcionalno prema broju stanovnika. Estonija, na primer, odbija da primi bilo koga. Letonija pristaje da uzme 50, a Litvanija 250.
Socijaldemokrate (1945–2015), pokoj im duši
Kap u moru, pogotovu kada se zna da je Austrija (po broju stanovnika otprilike velika kao i Srbija) do prošle nedelje primala 250 zahteva za azil dnevno.
S obzirom na globalnu demografsku tektoniku, da li je previše sitno početi sa time kako se ona odražava na austrijsku političku klimu?
Samo kratko o tome šta se to dogodilo u Austriji prošlog meseca: U Burgenlandu i Štajerskoj su socijaldemokrate i narodnjaci izgubili između šest i devet odsto glasova svaki, dok su Štraheovi slobodari pridobili šest do 16 odsto novih glasača. U Štajerskoj, kao najvećoj austrijskoj provinciji, sada tek nekih jedan i po odsto deli slobodare od drugoplasiranih narodnjaka, a narodnjake samo 0,8 odsto od prvoplasiranih socijaldemokrata.
Po političkoj matematici, situacija frapantno liči na Beč posle saveznih izbora u zimu 1999, kada je treći (Šisel, ÖVP) uz pomoć drugog (Hajder, FPÖ) oformio koaliciju protiv prvog (Klima, SPÖ) i provocirao međunarodne sankcije protiv Austrije.
Kako bi sprečio narodnjake da ponovo, sad na nižem nivou, potrče u zagrljaj Štraheu, socijaldemokratski guverner Štajerske je funkciju dobrovoljno ustupio narodnjacima. Na užasavanje partije na saveznom nivou.
U Burgenlandu je stvar, iz socijaldemokratske vizure, još gora. Kako bi efikasno sprečili narodnjake da se udruže sa Štraheom, lokalne socijaldemokrate su, uprkos molbama, upozorenjima i ucenama sa saveznog novoa, sami oformili koaliciju sa slobodarima.
Socijaldemokratska stranka Austrije i premijer Fajman od tada leže na intenzivnoj nezi. Šta će tek onda doneti oktobarski izbori u Beču? Štrahea kao gradonačelnika? Nepaktiranje sa "fašistima" i "Trećim rajhom" (Tanja Veseli, SPÖ, gradska vlada Beča, u izjavi o slobodarima) bilo je poslednje moralno utočište austrijske umerene levice, tabu bez roka trajanja, odavde do večnosti.
Bes, ljutnja i neverica stižu sa intelektualne i umetničke scene. Reakcije su povremeno inventivne, kao na primer kad filmski reditelj David Šalko objavljuje umrlicu "SPÖ 1945–2015". Nekad grube i uvredljive, kao kad poznati novinar i autor Peter Huemer vrlo agresivno preispituje intelektualne kvalitete Štrahea i njegovog biračkog tela.
Austrijsko biračko telo sve gluplje? Kako se uzme. Konzervativci istorijski uče brže od socijalista. Ministarstvo policije (šef Mikl-Lajtner, ÖVP) je pre dva dana zaustavilo svaku dalju obradu zahteva za dodelom azila – šlus. Gotovo je dok i drugi u EU ne počnu da ispunjavaju svoje obaveze.
Herman Šicenhofer, novi guverner Štajerske iz stranke ÖVP, već je obradovao sve protivnike političke korektnosti izjavom kako se "svi aktuelni politički potresi događaju zbog situacije sa strancima, koji iznutra izjedaju demokratski sistem, a jedino FPÖ pronalazi prave reči da opiše problem. Otkako je krenulo podizanje šatora, Štrahe mirno može da ostane na Ibici – dovoljno je da se vrati dan uoči izbora".
"Stranci", međutim, više nisu ona malobrojna, lako prilagodljiva, u međuvremenu relativno dobro integrisana kategorija pridošlica iz '60-ih, '70-ih, '80-ih, pa čak i '90-ih godina. Sad se pod njom podrazumevaju nepregledne mase ekonomskih emigranata i ratnih izbeglica iz Afrike, sa Bliskog istoka, iz Avganistana, Pakistana i ruske Čečenije.
Tip islama koji oni donose, kombinovan sa razmerama demografskog pritiska, dovešće do daljih političkih potresa u Austriji, juče i sutra u Francuskoj, prekosutra u Nemačkoj.
I zato su austrijski lokalni izbori važni, jer ta zemlja još od izbora 1999. funkcioniše kao politička laboratorija moderne, prilagodljive i, o užasa, obrazovane desnice. Na primeru Austrije se tačno vidi kako se biračko telo, jednom stavljeno u pokret pritiskom neintegrisanog islama, konstantno pomera udesno.
"Lakomislenost bez granica"
Pod tim naslovom se u austrijskom dnevniku Prese prošle nedelje pojavio tekst koji potpisuje Roger Kepel, novinar koji je dugo godina bio glavni urednik nemačkog Velta, a sada švajcarskog magazina Veltvohe.
Njegov komentar odjekuje kao posmrtno zvono liberalnoj politici otvorenih vrata po svaku cenu:
"Dok demografski pritisak iz Afrike raste, evropski političari odgovaraju da treba primati što više ilegalnih ekonomskih migranata, pogrešno nazvanih izbeglicama. Što je veća prijateljska ponuda mesta s naše strane, to je veća potražnja s njihove. Južne evropske granice zvrje otvorene kao vrata na šupi.
U principu je svima sve jasno, ali niko se ne usuđuje da to obelodani: ono što se pred našim očima odigrava jeste široka zloupotreba prava na azil od strane ilegalnih ekonomskih migranata, a gaženje zakona je službeno tolerisano od strane evropskih političkih elita.
Tragične slike i izveštaji o prevrnutim krijumčarskim brodovima i žrtvama na otvorenom moru vode u pogrešnom smeru. To je manji, drastični deo. Većina ilegalnih migranata uspeva da pređe Sredozemno more. Za njih se isplati svaka investicija ne bi li se iščupali iz ekonomski mrtvih zona Afrike i arapske Azije i obreli u evropskim prilikama rajskog blagostanja. Televizijske vesti govore o ratnim izbeglicama iz Sirije, trudnicama i deci, ali ono što slike pokazuju su uglavnom mladi i zdravi crni Afrikanci dok putuju prema severu.
Pojedinačno gledano, neki od njih verovatno i ispunjavaju uslove Ženevske konvencije o izbeglicama. Međutim, činjenica da ilegalni migranti koji prelaze preko Sredozemnog mora plaćaju hiljade franaka krijumčarima, svesno koriste duge i opasne rute, govori u prilog tome da tu nije u pitanju spas od progonitelja, već bekstvo iz materijalne bede.
Samo jedan apsurdni primer među mnogim drugim: najbrže rastuća grupa podnosilaca zahteva za azil u Švajcarskoj nisu Sirijci, već Albanci s Kosova. Pri tome se švajcarska i nemačka armija već godinama rame uz rame brinu o redu na Kosovu – od koga dakle ti 'azilanti' beže?"
Kepelovi saveti: zatvoriti granice prema sredozemnom jugu. U zakonskoj i političkoj praksi konačno razdvojiti pojmove "azil", "izbeglica" i "ekonomski migrant". Priupitati okolo zašto bogate muslimanske zemlje kao što je Saudijska Arabija ne uzimaju muslimanske izbeglice. Privatna inicijativa je dobra – ali sa državnim naredbama i trošenjem para poreskih obveznika je gotovo.
Naravno, ne treba zaboraviti da je Kepel na izbornoj listi SVP-a, švajcarske nacionalističke, desno populističke partije, za koju će se kandidovati na narednim parlamentarnim izborima. Zatvaranje nosa i okretanje glave tu ne pomaže, jer je SVP već sada najjača frakcija u švajcarskom parlamentu (62 mesta od 240).
Kepel je desničar, ali upravo je o tome reč u ovom tekstu. Evropa, svejedno da li EU ili ne, silom prilika postaje intelektualno desna. Tamo je iz sve snage gura neodgovorna intelektualna levica.
