Izvor: Politika, 13.Nov.2011, 23:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li „dve brzine” guraju Srbiju od EU
Nema jedinstvenog odgovora na pitanje koliko bi se eventualne promene u načinu funkcionisanja Evropske unije – o čemu ovih dana govore nemačka kancelarka Angela Merkel, s jedne i Nikola Sarkozi, s druge strane – odrazile na Srbiju. Jedni smatraju da odluka o ubrzanoj integraciji zemalja unutar evrozone i konfederalnim vezama sa ostalima ne bi uopšte pogodila našu zemlju, drugi kažu da te posledice ne bi bile velike, a treći čak veruju da bi raspad evrozone bio katastrofalan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << po Srbiju.
Ukazujući na to da su izjave pomenutih zvaničnika EU različite, i da, i pored nekih demantija, one, ipak, govore o zamoru od proširenja i potrebi da se EU institucionalno reformiše, Ana Trbović, profesor na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju, kaže: „Uniji će svakako biti prioritet da odredi unutrašnje funkcionisanje i napravi promene pre nego što se dalje proširi. Oni će uvek javno da kažu da proširenje ostaje prioritet, da je to nešto što doprinosi stabilnosti i miru u širem regionu, ali, praktično, ne možemo da očekujemo ozbiljniju podršku za proširenje pre nego što se nabolje ne promeni način funkcionisanja EU, uključujući i pitanje evrozone”, kaže naša sagovornica.
Ako bi se Evropa bavila samo sobom to bi, prema njenim rečima, moglo da napravi „određen zastoj u Srbiji”. Ukoliko bi se ta evropska pomoć smanjila i okrenula ka drugim prioritetima, tada bi naša tranzicija bila manje brza, jer je Srbiji potrebna tehnička pomoć EU, direktorati EU da rade sa nama, ali i finansijska pomoć.
Trbovićeva, upozorava, međutim, da Srbija ne bi trebalo da se krije iza promena u EU, jer postoje mnoge stvari koje mi ne činimo dovoljno brzo za našu integraciju. „Dok god uporedo radimo na potrebnim reformama, nama, zapravo, ne smeta to što se EU bavi drugim stvarima”, ističe ona.
Slobodan Zečević, profesor Evropskog prava na Evropskom univerzitetu u Beogradu, ovo pitanje posmatra iz drugačijeg ugla. „Ukoliko dođe do reformisanja u EU to nas ne bi pogodilo, jer mi ne treba ni da razmišljamo o prijemu pre 2014–2015. godine”, smatra on.
Na naše podsećanje da je francuski predsednik Sarkozi govorio o „dve brzine” u EU i da bi po tom modelu veza evrozone sa zemljama koje tek treba da pristupe EU išla u smeru konfederacije, te da bi to raslojavanje moglo da nas „odgura” od EU, Zečević, mirna srca, konstatuje da bismo „mi ušli u tu drugu zonu, pa ako bismo hteli da uđemo u zonu evra – ušli bismo”.
A, koliko bi bilo interesovanje srpskih građana za ulazak u nekakvu konfederaciju sa EU? Ono bi, kaže naš sagovornik, zavisilo od toga kako bi političari to njima objasnili. „Nekada je ulazak u EU značio odmah prosperitet, bolji razvoj i veći standard. A danas, pošto je EU u krizi, to nije tako, i to objektivno ubija entuzijazam kod građana za EU”, navodi ovaj naš sagovornik.
Što se tiče evrozone, Nemačkoj je u interesu da evrozona opstane, jer što je više zemalja u evrozoni to znači da ona može u čvrstoj valuti da naplati svoje izvozne proizvode i da bude sigurna, Francuska, koja nema toliko jaku izvoznu privredu, pita se kako će da finansira Italiju ili Grčku, koje su posebno uzdrmane ekonomskom krizom.
Od Zečevića saznajemo i da je teoretski moguće da neke zemlje EU uđu u neki viši stepen integracije, jer je to predviđeno i Lisabonskim ugovorom i da je takvo rešenje postojalo i u ranijim ugovorima.
Predrag Simić, profesor Fakulteta političkih nauka, ukazuje na to da su ideje o drugačijoj Evropi i ranije postojale, recimo, o Evropi „u više brzina” i „koncentričnih krugova”.
„Ukoliko bi sada došlo do podele u EU, na prvi i drugi krug, tada bi položaj Srbije bio konfederalan, dakle sa mnogo manje uticaja na odlučivanje EU, iako bi i bez toga naš uticaj bio beznačajan”, ukazuje ovaj naš sagovornik, naglašavajući da je primamljivost EU u krizi ovde daleko od onoga kakva je bila. Istina je da ulaskom u EU zemlje zapadnog Balkana ne bi mogle da računaju na neke velike pare, jer tih para, jednostavno, više nema. Do kraja ovog budžetskog razdoblja Srbija, recimo, može da računa najviše na po 200 miliona evra godišnje, koliko i sada dobija. Mogla bi čak da ima i rizik, da bi ulaskom u EU morala da učestvuje u plaćanju troškova. Sloveniju, koja uplaćuje 200 miliona evra za stabilizacioni fond, to već sada košta.
„S druge strane, ako bi došlo do raspada evrozone, i ako bi ’bomba aksplodirala’ u Italiji, to bi za nas bilo katastrofalno”, kaže Simić i podseća na to da je Italija naš najznačajniji trgovinski partner, mnogo značajniji od Grčke.
B. Čpajak
objavljeno: 14.11.2011.
Pogledaj vesti o: Angela Merkel
.jpg)
