Izvor: Vostok.rs, 17.Mar.2016, 17:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li Republika Srpska posustaje pod pritiskom EU?
U Briselu su nedavno održani pregovori o tzv. „strukturalnom dijalogu“ u vezi pravosuđa Republike Srpske i Federacije BiH, te usklađivanja pravosudnog sistema na nivou državne zajednice i problema sa Sudom BiH, a koji Republika Srpska osporava. Ostaje nejasno šta je dogovoreno na tim pregovorima, odnosno da li Republika Srpska posustaje pod pritiskom EU.
Na ovu temu smo razgovarali sa vojno-političkim analitičarom, pukovnikom dr Gostimirom Popovićem.
Rukovodstvo Republike Srpske govori da se i dalje drži stava da se ukinu zakoni koji su nametnuti od strane Visokog predstavnika, te da ne odustaju od referenduma po pitanju Suda BiH i nametnutih zakona. Šta se tu dešava?
- Kada govorimo o famoznom strukturalnom dijalogu trebamo se vratiti nekoliko godina unazad kada je isto tako u vreme aktuelnog referenduma Republika Srpska trebala da se izjasni o statusu pravosuđa na ovom prostoru. Tada je došla nekadašnja visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost i obećala mnogo šta, ali izgleda da je cilj bio samo da se situacija zamagli i da Republika Srpska, odnosno njene institucije odustanu od referenduma i da se krene čak u nekom pravcu koji je veoma loš i koji treba da napravi još gora rešenja. Kako onda, tako i sada, nastavlja se nešto što oni zovu „strukturalni dijalog“, a što u stručnoj javnosti niko ne zna šta je, i što ne postoji kao kategorija u stručnoj javnosti.
Kruna toga je bio sastanak u Briselu kada su bila tri ministra pravde čiji rezultat je ili „nula“ ili veoma loš. Znaćemo kada dođemo do papira gde su oni potpisali neki protokol. Ako se svi naveliko zaklinju u javnost rada, već danima posle tog protokola niko nije video šta je potpisano. Postoje nagađanja, priče, sukobi između opozicije i pozicije, ali činjenica je da niko ne zna šta je tu konkretno potpisano. Kada se nešto ne zna šta je , to je u pravilu loše po nas. Prema tome, „strukturalni dijalog“ ili šta već to bilo, treba pod hitno staviti na uvid celokupnoj stručnoj i opštoj javnosti, te videti u kome pravcu to ide. Za sada se to ne zna. Neke informacije govore da bi to moglo ići loše po Republiku Srpsku. To znači da odluka Narodne Skupštine Republike Srpske o referendumu jednostavno mora da se ostvari jer bi bilo pogubno po čitav sistem Republike Srpske kada bi se odustalo od toga. To pogotovo u ovim uslovima kada smo dovedeni u poziciju da se daje sve, a nizašta, što znači da bi posledice toga, dugoročno, bile veoma teške i opasne po sami opstanak Republike Srpske.
Sada se pominje samo taj famozni „strukturalni dijalog“. Međutim, nijedna reč nije rečena o nametnutim zakonima visokih predstavnika, a koje eventualno referendumsko pitanje je takođe formulisalo. O tome nema ni reči. Šta to treba da znači?
- To znači da neko hoće po svaku cenu da baci „prašinu u oči“ javnosti i institucijama Republike Srpske da bi odustala od referendumskih aktivnosti, jer bi se na taj način napravila amnestija i čak u neku ruku bi se dao i legitimitet svim nelegitimnim i nelegalnim aktivnostima Visokog predstavnika, Saveta za primenu mira i mnogih drugih međunarodnih organizacija i snaga. I to je jedan od razloga, da se od izjašnjavanja građana i preduzimanja odgovarajuićih mera posle referenduma, ni po koju cenu ne bi trebalo odustati jer bi tek onda ovi stranci dobili krila ka uništavanju Republike Srpske.
Ako Republika Srpska ne ispuni zacrtane ciljeve, odnosno ukidanje nametnutih zakona od strane Visokog predstavnika, kao i nadležnostima Suda BiH, da li će to značiti kao jedna vrsta političke kapitualacije?
- Mi vrlo često dolazimo u poziciju da stanemo na pola puta ili na prvoj trećini puta, što znači da i u ovom slučaju mnogi oficijelni predstavnici Republike Srpske ili nisu svesni, ili ne smeju, ili ne znaju, ili nisu sposobni da do kraja održe određenu priču i projekat koji vode. U vovom slučaju je važno da se ovaj projekat izvrši i održi do kraja. Završna aktivnost nije referendum nego donošenje odluke Narodne Skupštine Republike Srpske po kojoj se provodi volja naroda iskazana na javnom izjašnjavanju. Kada to počne da se provodi, tek tada će se moći govoriti o nekom uspehu. Međutim, za sada mi se bavimo samo nekim pripremnim prvim aktivnostima i ne idemo na to da jasno stavimo do znanja da ćemo ići do kraja u rešavanju svih tih pitanja. Ako se to ne desi, onda ovi imaju sasvim dovoljno instrumenata da urade to što naume. Druga stvar koja je takođe bitna je da se te prenešene aktivnosti na nivou zajedničkih institucija upravo dovode na nivo zajedničkih institucija. To nisu nikakve „nad“ institucije ili „vrhovne“, nego zajedničke institucije i one su u najmanju ruku u ingerenciji Republike Srpske 50%, kao i Federacije BiH. U tom pravcu treba da idu naše aktivnosti te da se te institucije stave u takav polažaj, upravo tako kako se zovu, zajedničke institucije, a ne neke „iznad“. Ako se to uradi i dovede do nivoa kako je definisano u Ustavu – 10 zajedničkih funkcija, onda će se na neki način moći reći da Republika Srpska može da odahne i da se vrati svakodnevnim stvarima i poboljšanju drugih uslova života. U ovom slučaju i dalje traje borba za opstanak, koju opet, želim da naglasim, mnogi službeni predstavnici u tim institucijama izgleda ne shvataju ozbiljno i ne prilaze im sa dovoljnom dozom ozbiljnosti, stručnosti i upornosti.
Zašto mi uopšte pregovaramo sa EU o pravosuđu u našoj zemlji, kada oni nisu čak ni garant Dejtonskog mirovnog ugovora?
- Bilo bi veoma dobro kada bi se stvari vezale za Dejtonsko-pariski mirovni sporazum i svele u okvire međunarodnog prava, a to znači da razgovaraju i da odluke donose strane u postpuku, dakle Federacija BiH i Republika Srpska, da zajedno budu garanti Sporazuma. Međutim i ta situacija je razvodnjena, te mi sada imamo neko fantomsko telo – Savet za primenu mira, u kojem se nalazi Malezija i Turska, a koje nemaju veze sa Dejtonsko-pariskim sporazumom ni sa bilo čim, te naravno one daju čitav ton u Sarajevu, za razliku od Rusije koja pokušava na svaki način da to dovede u legalne okvire. Tehnički bi bilo najbolje da Republika Srpska kaže „Da, razgovaraćemo, ali sa Federacijom BiH“. U suprotnom, ako se ne dođe do zajedničkog rešenja zajedničke aktivnosti se ne bi trebale primenjivati na teritoriji Republike Srpske. Jednostavno, dok se ne dođe do rešenja, nema primene. Međutim, opet treba reći, ni u poziciji ni u opoziciji u Republici Srpskoj nema ni snage ni smelosti ni stručnosti da se tako nešto uradi, a to je jedini put da Republika Srpska dobije stabilne osnove za dalji razvoj.
U ime Republike Srpske i Federacije BiH predan je zahtev za pristup pregovorima za članstvo u EU.
- Kada govorimo o putu u EU ili putu u nepoznato, treba reći ljudima i građanima jasno i bez ikakvog zamotavanja reći šta je to, kakav je to put, šta on zahteva i šta se dobija i ako se dođe do kraja tog puta. Mi na početku sada treba da sagledamo da je jedan član predsedništva iz Sarajeva predao prijavu za članstvo u EU koja je nastala na bazi podvale, prevare i na bazi pritajenih informacija koje je uradio Savet ministara. Dakle Savet je navodno usvojio neki mehanizam koordinacije koji je držao u tajnosti nekih 20 dana i pred put člana Predsedništva u Brisel, isplivao je odnekud, a niko ne zna odakle. Dakle, ako se ide na neki put, a da se uopšte ne zna šta se treba poneti u torbi za taj pout, onda je taj put totalno neizvestan.
Treba reći da su mnoge vrednosti evropskih naroda veoma pozitivne i da ih treba koristiti, ali ni u jednom sistemu, počevši od Portugalije i Španije se ne radi, a pogotovo ne na nivou institucija, se ne donose takve odluke u tajnosti i skriveno od najmanje 49% stanovništva. Taj put koji je neko započeo, započeo je vrlo nekorektno, te se u tom smislu treba posmatrati dalja aktivnost Republike Srpske. Prema nekim informacijama, taj događaj sa mehanizmom koordinacije je upravo namerno tako napravljen da bi se pokazalo da se Republiku Srpsku ništa ne pita, da se bez nje može ići i da je ona potpuno minoran faktor na ovom prostoru. Niko ne govori ni o sadržaju iako se o njemu može govoriti. Proces donošenja odluke je potpuno nelegitiman i predstavlja tipičan primer podvale jednom narodu i jednoj Republici. Taj mehanizam koordinacije i taj put je u velikoj senci koju će veoma teško biti maknuti i sa Republike Srpske i sa zajedničkih institucija, jer podvalom ići u neke integracije, osuđeno je na propast.
Republika Srpska nije imala uvid u taj dokument. Bez dozvole rukovodstva Republike Srpske taj zahtev je predat.
Ne da Republika Srpska nije upoznata, nego, ona je zaobiđena. Njene primedbe nisu uvažene. Ona je jednostavno stavljena na nivo NVO ili udruženja građana, a ne da je to ustavno-pravni sistem jednog naroda. Republici Srpskoj je podvaljeno, a sada se čak pokušava objasniti da je to dobro što je ona bila žrtva podvale.
Da li bi Republika Srpska trebala povući neke poteze kao reakciju na ove podvale?
Kada govorimo o potezima, nažalost u Republici Srpskoj još nemamo intezivnu diplomatsku ili međunarodnu aktivnost. Mi imamo nekoliko predstavništava, a jedno od njih je i u Briselu i mi u javnosti nismo stekli utisak da je to predstavništvo učinilo neke političko-tehničke mere da bi se objasnilo šta se je u stvari desilo. Republika Srpska može samo intenzivnim javnim radom pokazivati svakodnevno šta se je dešavalo, te na taj način stvoriti uslove za neke druge dokumente koji bi se trebali doneti.
Ovde se vrši potupna zamena teza. Čim se iz Republike Srpske kaže nešto tako, oni kažu Republika Srpska je protiv EU. Ne, Republika Srpak nije protiv bilo kakvih integracija, ali je protiv podvala i protiv vođenja putem sa zavezanim očima. Neko je pokušava voditi putem zavezanih očiju, a ona nema pojma kuda ide. Tu se mogu preduzeti odgovarajuće mere. Međutim, mi nažalost nemamo ni institucije koje bi to trebalo preduzeti. Nemamo Ministarstvo spoljnih poslova. MSP na nivou BiH radi intenzivno na štetu Republike Srpske i u tom smislu su ostala predstavništva i pojedinačne aktivnosti ljudi na čelu pojedinih institucija, a to su predsednik Republike, predsednik Vlade i predsednik Skupštine. Oni mogu svojim aktivnostima, i to već rade, da na neki način stave do znanja da se tako više ne može raditi.
Još jedno važno pitanje - referendum o pristupu EU. Čujemo izjave predsednika da će eventualno po pitanju NATO biti na nivou Republike Srpske. Međutim, po pitanju EU niko nikada nije rekao ni reč. Čak su iz jedne opozicione partije u Republici Srpskoj saopštili da ne znaju, i da nisu razmišljali o tom pitanju. Da li je to neželja, neznanje ili oni jednostavno mimoilaze pravne principe i prava Republike Srpske?
- Interesantno je da mnogi ljudi koji se predstavljaju kao veliki borci za evropski put i ulazak u EU, izgleda da nemaju pojma ili prećutkuju osnovne principie koji vladaju i u samoj EU. Dakle, sve zemlje od samog starta i svi narodi koji su se ujedinjavali, radili su to pojedinačno. Bio je referendum, pa su tek onda prilazili EU, sa izuzetkom Bugarske i Rumunije koje su uterane zbog NATO-a. Pravilo EU je da se narod izjasni da li hoće ili neće da pristupi EU, a ne samo naše neprikosnoveno pravo. To dvoje kada se sabere, pravilo EU i Republike Srpske da se izjasni hoće li, i kako će da ulazi tamo, tek onda, kada se to dvoje spoji, može se govoriti o nekim daljim aktivnostima.
Naravno neki pokušavaju to da izbegnu i da pokažu nešto drugačije i tako će se ispostaviti da neki Pera ili Đura ili Meho mogu da potpišu pristup EU i da ne pitaju nikog. Naravno, to nije ni demokratski niti je po bilo kakvim pravilima. Takve stvari moraju prestati da se dešavaju. Npr. u svim tim uslovno rečeno fazama, razgovorima i poslovima, lično smatram da bi bilo dobro kada bi Narodna Skupština donela zaključak da svi koji učestvuju u tome, da podnose izveštaj Skupštini preko Vlade Republike Srpske. Primera radi, radi se nešto na spoljnoj ekonomiji, ministri Saveta ministara pripremaju izveštaj, dostavljaju Vladi, Vlada ga obrađuje i svakih pola godine se govori kojim pravcem se eventualno ide u EU, šta se dobija, a šta gubi. To bi bio jedan kvalitetan pristup u donošenju odluka i Skupština bi na osnovu toga mogla doneti smernice te ne bi bilo nikakvih nedoumica i nesporazuma.
U ovom slučaju mi imamo u Sarajevu neki Savet ministara koji hoće da se postavi iznad svega, u kojem se ministri iz Republike Srpske ponašaju kao ministri iz Anadolije, a ne iz Republike Srpske, te nemamo informacije i ne možemo da uradimo nešto na korist. Dakle, sve se radi na štetu Republike Srpske.
Moglo bi se desiti da imamo referendum kao iz 91. godine?
Vrlo lako bi se to moglo desiti, jer ako bi procenili da sa bošnjačkim i hrvatskim glasovima mogu da dobiju 51%, oni bi išli na to. Međutim u procesu donošenja odluka o referendumu, osnovna su pravila - koja je teritorija referenduma i koji procenat vredi za uspeh referenduma. Ako je teritorija referenduma teritorija Federacije BiH i Republike Srpske, onda se ispod 75% ili 78% jednostavno ne može govoriti o uspehu referenduma. Ako je samo teritorija Republike Srpske, onda preko 57% bi se moglo govoriti o uspehu referenduma.
I u tom procesu se može desiti neki referendum koji bi udario po glavi. Treba na vreme predvideti događaje, uticati na njih i ne dozvoliti da dobiju snagu koju će kasnije biti nemoguće ispraviti.
Vanja Savićević,
