Izvor: Vostok.rs, 12.Feb.2013, 17:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ćirilica ili latinica, pitanje je sad
12.02.2013. -
„Listajući“ veb štampu, naišli smo na zanimljiv tekst ruskog kolege novinara koji se pozabavio pitanjem upotrebe ćirilice u Hrvatskoj. Autor članka polazi od Evropske povelje o regionalnim i manjinskim jezicima - koja govori da status regionalnog jezika može dobiti samo onaj jezik koji se veoma razlikuje od zvaničnog jezika te države, ali ne i dijalekt.
U teoriji, u Hrvatskoj, koja će uskoro postati član >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << EU, ne bi trebalo da se pojave ikakvi problemi sa primenom ove povelje. Oni, ne tako brojni gradići, gde ima pripadnika italijanske i češke nacionalne manjine, lako su se dogovorili o postavljanju dvojezičnih tablica sa imenima ulica. Ipak, početkom februara više hiljada građana se okupilo u Vukovaru na protestu zbog uvođenja srpskog jezika i ćirličnog pisma u zvaničnu upotrebu u tom gradu.
Autor članka se dalje pita kako da u Hrvatskoj opstane ćirilica, ako se u samoj Srbiji ona sve manje upotrebljava. Argumentuje autor svoj stav idejom da je latinica „imperijalistička“. Latinica, navodno, brzo potiskuje druga pisma, jer ju je danas u vreme svakodnevne upotrebe kompjutera i drugih tehničkih i tehnoloških dostignuća, lakše upotrebljavati. Nema potrebe za novim tastaturama, kodovima i kompjuterskim programima. U školama, nastavlja se u članku, deca u Srbiji i dalje uče oba pisma, ali mediji mnogo više upotrebaljavaju latinicu.
Za stručni komentar obratili smo se filologu Ivanu Klajnu, profesoru na Filološkom fakultetu u Beogradu i redovnom članu Srpske akademije nauka i umetnosti:
- Tačno je da se i u Srbiji ćirilica sve manje upotrebljava. To nije posledica neke svesne antisrpske ili antipravoslavne akcije, nego neplanirani rezultat istorijskih okolnosti. Stvaranjem Kraljevine SHS 1918. ujedinili su se krajevi koji su govorili istim jezikom, ali su oni na istoku koristili ćiriličko, a oni na zapadu latinično pismo. U Srbiji su otada, naročito pod dejstvom levičarske inteligencije koja je u celom svetu bila uticajna između dva rata, počeli masovno da se objavljuju knjige i časopisi na latinici. Niko se nije upitao kakve će biti posledice, niti da li u Hrvatskoj iko upotrebljava ćirilicu. Isti trend nastavio se i u socijalističkoj Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. U takvoj naporednoj upotrebi, latinica je morala imati prednost. Ona nije „svetsko“ ni „univerzalno“ pismo, ali je činjenica da se isti osnovni latinički fond (onih 26 slova koja imamo u engleskom) upotrebljava za stotine jezika, uz prilagođavanje pomoću dijakritičkih znakova. Ćirilica ne zna za dijakritičke znakove, nego svaki jezik ima svoju posebnu ćirilicu. Otuda srpskom ćirilicom možete pisati samo srpski (srpska ćirilica se ne može koristiti za ruski, ni ruska za bugarski), dok latinicom možete pisati i srpski, i hrvatski (makar žrtvujući dijakritičke znake, kao što se najčešće radi u elektronskoj pošti), i engleski, francuski i tako dalje, a neophodna je i za matematiku, za formule u fizici i hemiji, za međunarodne skraćenice itd.
- Danas se moramo boriti za očuvanje ćirilice, to je plemenit, ali nezahvalan posao (donekle sličan borbi za očuvanje životne sredine), jer su praktični i komercijalni faktori na strani latinice. Propisi o upotrebi ćirilice u Vukovaru svakako imaju svoj simbolički i politički značaj, kao znak poštovanja manjinskih prava. Ne mogu se, međutim, predstavljati kao „dvojezičnost“, jer Srbi i Hrvati govore varijantama jednog istog jezika, međusobna razumljivost je gotovo sto odsto, razlike su manje nego između britanskog i američkog engleskog. Sigurno je i da nema nijednog pismenog Srbina u Vukovaru koji ne bi znao da čita latinicu. Zato se potpuno slažem sa Snježanom Kordić (hrvatska lingvistkinja, autorka knjige „Jezik i nacionalizam“,omrznuta od svih hadezeovaca i nacionalista u Hrvatskoj) kad kaže da se to pogrešno naziva dvojezičnošću. Upravo zato što se ćirilica tako slabo drži i u Srbiji, hrvatskim vlastima je lako da postave nekoliko ćiriličkih natpisa i da kažu „eto, mi poštujemo prava Srba“, a da zanemare mnogo ozbiljnija pitanja koja se vuku od 1995. do danas.
Svoj pogled na istu temu ima književnik i takođe redovni član Srpske akademije nauke i umetnosti, Matija Bećković koji smatra da je pitanje opstanka ćirilice povezano sa mnogim drugim problemima. Kao širi okvir problema, on navodi da Albanci na Kosovu tvrde da su srpski manastiri njihovi, a demonstriraju zato što je sud jednom od tih manastira vratio manastirsku zemlju. Dalje, Bećković se poziva na gorepomenuti primer iz Hrvatske - demonstracije povodom postavljanja uličnih tabli ispisanih i latiničnim i ćiriličnim pismom.
- Ćirilice se mi nismo pokazali dostojni. Da nije bilo Rusa, Grka, Bugara, čak i Makedonaca, meni se čini da bismo je se mi u ovom poluveku odrekli. Slušao sam najpametnije ljude, koji su govorili kako je ćirilica prevaziđena i kako ona ne može da izdrži te razne tehnološke izazove u našem vremenu. Međutim, desilo se obrnuto- upravo je ta tehnologija, kada su počeli da se prave ćirilični programi, obesmislila taj prigovor. Pri tom, kada su ti programi počeli da se prave za kineski, japanski, za korejski, za arapski, pokazalo se kako je ćirilica sa svojih 30 slova sasvim mali problem za „Majkrosoft“ (Microsoft). Tako da se radilo zapravo o nekom našem samopoštovanju - da jedan narod čije su sve knjige ćirilične, sve tapije, krštenice, svi epitafi, razmišlja i govori uopšte da li da piše ćirilicom. To znači da razmišlja, da se odrekne svih knjiga i svih pisanih tragova koje sutra ne bi mogao pročitati, ako ne zna ćirilicu, svoje pismo. Poznati smo po tome što smo učili sve jezike, osim svoje stare, na kojima su napisane naše najvažnije i najsvetije knjige. Danas su nam i lične karte na latinici. Rusija nas je u tom smislu ohrabrivala. Tako sam se radovao kada sam u Moskvi video da baš Koka-kola piše ćiriličnim pismom. Sada smo svedoci i da su Bugari u EU, u Evropskom parlamentu zatražili da ćirilica bude ravnopravno evropsko pismo. To se upravo događalo onda kada su kod nas pojedinci govorili „ ne možemo sa ćirilicom u EU“.
- Premoć latinice je velika, naspram nje ćirilica izgleda kao kulturni spomenik. Pomenuću kako mi je banjalučki Vladika Jefrem rekao kako ga je jedan oficir KFOR-a pitao zašto se Srbi toliko trude oko svojih granica i međaša. Taj je oficir smatrao da je naše pismo jača, tvrđa, važnija i veća granica od bilo koje druge. Umesto žica i vojnika, pismo dovoljno pokazuje da se radi o drugoj kulturi, drugoj zemlji. Razume se da niko nikome ne brani učenje stranih jezika, ali nije uslov da zaboravi svoj jezik i svoje pismo. Naprotiv, bolje će znati šta govori na drugim jezicima, ako zna svoj jezik.
Jovana Vukotić,
Izvor: Glas Rusije, © Kollaž: «Golos Rossii»
