Izvor: Politika, 20.Feb.2015, 18:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čeličenje
Srbija je, nažalost, postala talac svoje železare. Ne može nikome da je proda. Još teže je da je zatvori, a s velikom mukom može da je kreditira. Ne samo zato što se na tako nešto roguši Evropska unija, po čijim je pravilima zabranjeno direktno državno subvencionisanje industrije čelika, nego iz prostog razloga što naš prenapregnuti budžet ne može da izdrži i taj trošak. „Železari” se mora svakog meseca dati >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << između osam i deset miliona evra, dolara. Svejedno. Tih para u našem budžetu, sudeći po planovima za ovu fiskalnu godinu, nema.
Između tri podjednako teška rešenja treba pronaći najmanje bolno.
Razgovori sa Amerikancima su propali, jer smo, kao sa već viđenim partnerom, odigrali isuviše otvorenu partiju pokera. I naravno – izgubili. Oni su za tu igru majstori, a njihov dolar je veći i od novog Svetskog trgovinskog centra na Menhetnu.
Šta sada, ako ne mislimo da zatvorimo „Železaru”?
Može li nam jak i profesionalan međunarodni tim menadžera pomoći da uvećamo proizvodnju i sačuvamo svih pet hiljada zaposlenih? Daj bože, ali do takvih čudotvoraca biće jako teško doći, jer tržište čelika u svetu tihuje, baš kao i naša druga peć u Smederevu.
Osim Amerike, u kojoj se ekonomija polako budi, a s njom i tražnja čelika, Evropa i dobar deo sveta još se bori s krizom. Opala je tražnja ne samo za čelikom, već i bakrom, zlatom... naftom. Evropska i svetska ekonomija, čak i Kina sa svojih impresivnih, ali stabilnih 7,3 odsto, još hvataju zalet. Japan već duže od decenije čeka tržišni dašak.
Mi smo u recesiji.
Nije nam problem da proizvedemo čelik, ali kome da ga prodamo i po kojoj ceni. Sadašnjih 340.000 tona je nedovoljno za profitabilno poslovanje. Ako s novim upravnicima tu proizvodnju čak i utrostručimo, a cene čelika ostanu pri sadašnjih 480 dolara za tonu, tu nema rentabilnosti. Mora se znati gde je granica isplativosti tog posla.
Srbija je mali potrošač svog čelika. Ne ugrađuje se ni u automobile, jer nemamo tehnologiju za galvanizaciju. Potrebno nam je bar sto miliona evra da bismo mogli da proizvodimo limove za „fijat”.
I sada dolazimo do ključnog pitanja – hoće li EU zažmuriti bar na jedno oko i prećutno nam odobriti da pomognemo „Železari” iz budžeta ili nekog drugog izvora? Za sada ima dobre volje za tako nešto, ali ta politička odluka uvek je vezana za neku kontrauslugu. Pitanje je koju.
„Železara”, jasno je, sama ne može da opstane. Potreban joj je jak partner. Jači od „Esmarka”. Nismo imali dovoljno para da je prodamo. Pitanje je, međutim, dokle će moći da troši strpljenje i pare svih građana Srbije koji moraju da je čeliče kroz poreze. Izbor nije lak, ali mora biti naš i dugoročniji.
S. Kostić
objavljeno: 20.02.2015.
