Izvor: Danas, 01.Dec.2015, 12:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bumerang policentrizma (2)
Da se sada, u svetlu rečenog u prvom delu teksta, pozabavimo našim slučajem. Srbija stalno čeka da se, kao u antičkom pozorištu pojavi neki EU, ruski, kineski ili neki četvrti "Deus ex machina" - i volšebno nam donese ekonomski i svaki drugi spas. A dok balansiramo i čekamo, mi polako ali sigurno trulimo.
BALANSIRANO TRULJENJE: Žalosno je ali je nesumnjivo tako. Oprema naše vojske je sve više nalik muzejskim eksponatima nego upotrebljivim sredstvima. O kadrovskim >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << rešenjima na vojnom i državnom vrhu da i ne govorim. Budžet smo malo zakrpili, ali ekonomija deluje sve iscrpljenije dok većina građana svakim danom sve teže preživljava. Iz godine u godinu stanovništvo Srbije izmire po stopi koja je iznad, inače mračnog, evropskog proseka. U unutrašnjoj politici kao neki ošamućeni mačak, od izbora do izbora, sumanuto jurimo sopstveni rep.
Dok smo u takvom stanju, umesto nekog dobrog Deda mraza, i kroz našu tarabu se zlokobno uvlači zloduh Turske. A mnogi sa kojima - iz njihove ili naše perspektive - od BiH preko Raške oblasti do Kosova i Metohije, imamo nesređene račune, baš u Ankari vide svoju nadu. I samopouzdanje im raste brzinom turskih raketa ispaljenih na ruski SU-24. Razume se i naše će ako (tačnije kada) bude neke ozbiljne ruske uzvratne mere, ali sve to nije utešno. Svima nama na "brdovitom Balkanu" samo fale bilo kakve reprize dešavanja iz 90-ih. Da njih ne bi bilo, pogotovo sa akcentom na našoj šteti, oficijelni Beograd mora brzo i precizno da deluje. Jer, od američke dominacije može da ispadne i gore nadmetanje patuljastih i slabih država - od kojih je Srbija tek jedna - koje frustracije pokušavaju da leče međusobno bolnim ali iz ugla ozbiljnih igrača nebitnim zarivanjem zuba u komšijsko telo.
Da ne dočeka da bude deo takvog geopolitičkog zoološkog vrta, Srbija nema više vremena za EU (tačnije nemačke) iluzije. Niti ima pravo da radi unutrašnjih političkih igara ozbiljnim silama gura prst u oko. EU predvođena Nemačkom je u kontekstu migracione krize pokazala koliki je tigar od papira (pri tome već ozbiljno, do granice cepanja, presavijenog papira). Sa zapadne strane kod nas su faktori Vašington i njegov pratilac London - valjda je to svima jasno - te je zadnja stvar koju je razumno raditi to da ih bilo ko ovde provocira zbog običnih partijskih računa. S druge strane jedino u saradnji sa Rusijom i donekle Kinom (tek ako se ona shvati kao element nadogradnje na ulogu Rusije) možemo vojno i ekonomski da ojačamo. Anglosaksoncima niti treba, niti hoće da radi toga troše svoje sve ograničenije resurse.
GEOPOLITIČKI SEMAFOR: Beograd mora da pokuša da dobije bar žuto svetlo Vašingtona da na način koji ne bi mnogo zadirao u globalne odnose moćnih - i možda uz neke kompenzacije SAD koje se ne odražavaju na položaj srpskog naroda u Srbiji i njenom okruženju - realizuje planove za jačanje naših odbrambenih kapaciteta u kooperaciji sa Rusijom. I uz to svih istinskih privrednih mogućnosti, koje nisu u sferi onoga što Amerika za sada nepokolebljivo neće dopustiti (mislim na magistralne ruske energetske tokove koji remete evropsku ravnotežu u korist RF).
Naravno, to sve ne bi nam bilo dopušteno u meri da možemo da postanemo rusko uporište na Balkanu, već kako se u okolnostima kada je Zapad tu sve manje spreman da se angažuje osim da spreči preveliki i veoma brzi prodor Rusije, parametri moći nekontrolisano ne bi promenili u korist postkemalističke Turske i njenih lokalnih saveznika.
Americi odgovara da drži EU u stanju tenzija, ali ne i da Balkan izuzme iz evropskih okvira tj. da otvori kapiju koja bi dugoročno mogla da do toga dovede. Na stranu sva pozerska saveznička zaklinjana, ovakva kakva je već postala - a to znači na skorojevićevski način agresivna - Turska je pretnja i za SAD. Toj sili su potrebni saveznici koji su makar napola vazali, a ne moćni pretendenti na regionalni primat. A Rusiji - pogotovo u situaciji u kojoj shvata da se našla posle nedavnog turskog poteza usmerenog protiv nje (koji se može uporediti sa ruskim izlaskom na crtu Americi u Gruziji krajem prošle decenije) - dobro je da na Balkanu u Srbiji ima makar strateškog partnera koji je, kad već drugačije ne može bez većih trzavica, i jednom nogom u američkog ataru. Policentričan svet, setimo se samo minulih vekova kada je on takođe postojao, podrazumeva zavidnu geopolitiku kombinatoriku!
Sve u svemu ima smisla da Srbija pokuša - što ne znači da će u tome i uspeti - da se kako-tako pozicionira između Moskve i Vašingtona. EU je mrtva ako razmatramo mogućnost dobijanja efektivne podrške. Turska nam je pretnja. Kina je daleko, a i SAD baš tu silu doživljavaju kao ključnog konkurenta. Obaranje ruke sa Rusijom je za Vašington pre u funkciji sprečavanja emancipacije vodećih država EU i zauzimanja boljih pozicija za dugoročno natezanje konopca sa Pekingom, nego što je primarno motivisano strahom od ruskog izazova. Otuda, sa Kinom - koja nije u stanju da nam kao Rusija priskoči u pomoć - opasno je da se upustimo u projekte za koje ne dobijemo zeleno svetlo od Bele kuće (jer pre nego što oni zažive reskiramo da se nađemo pod njenim ozbiljnim pritiskom), za razliku od ruskih projekata gde je dovoljno već pomenuto žuto svetlo. Naravno, to ne znači da mnogo toga što se ovih dana nađe na stolu u Pekingu u vezi sa Balkanom, neće biti prihvatljivo i za Vašington, ali znači da se i o njegovom stavu mora voditi računa, te da osim ako ne budemo baš prisiljeni da idemo u sukob sa SAD, ne smemo da prelazimo za tu silu crvenu liniju u srpsko-kineskim odnosima.
RAZUM I RIZIK: Policentrizam u kome su svi veliki na ovaj ili onaj način, uz podrazumevanu asimetriju u raznim delovima sveta, međusobno oponenti - može za nas da stvori i prilike a ne samo zamke. No, stvari uglavnom ne treba gledati crno - belo, niti se prepuštati iluzijama da će neko nešto za nas učiniti dok mi čekamo (međusobno se sitničarski svađajući). Crno ili belo može da bude samo jedno: naša spremnost da se borimo za svoje interese ili pak nacional-mazohistički da dignemo ruke od sebe. Sve drugo podrazumeva spektar boja i nijansi!
U skladu sa tim Srbija mora da bude spremna da preuzme rizik i ako ne bude druge produktivne mogućnosti da posredno zaigra i protiv SAD. Drugo nam ne ostaje ako tamo za nas i našu realnu poziciju ne bude baš nikakvog razumevanja (mada pre bi se radilo o tome da bismo svojim iznuđenim pokušajem radikalne preorijentacije izazvali da Vašington ozbiljno zaigra protiv nas nego što bismo mi njega "dirali"). Ali onda moramo da delujemo energično, a ne pozerski, i da budemo pokretani državnim a ne lično-partijskim razlozima. Zbog njih se niko odgovoran ne svađa sa prvom velikom silom, makar i policentričnog sveta. A ako se zbog vitalnih nacionalnih interesa na to odlučujemo (jer nam SAD ne pružaju ni mali prst a kamoli ruku), moramo da znamo tačno šta hoćemo da postignemo i sa kim ćemo to da radimo (to jedino može da bude Ruska Federacija).
Na kraju imajmo u vidu da je gore rečeno ma koliko bilo klizavo, manje opasno od onoga što se događa sada. Ko reskira možda i profitira; ko se prepusti opakoj oluji u trošnom brodu umesto da pokuša da ga nekako krpi, taj sigurno propada. A geopolitički policentrična oluja, koja se nadovezala na već skoro decenijsku ekonomsku krizu širokih razmera, već je uveliko u toku. Ako u njoj budemo pasivni ili na sitan i sa nacionalnog stanovišta iracionalan način aktivni, odosmo na groblje istorije, gde nas ni u doba unipolarizma nisu zakopali! Mnogo bolje je, kao što sam više puta rekao, da pokušamo da izađemo iz memljivih kanala kojima se sada vučemo bez sukoba sa mnogo jačima od nas ali najgore bi bilo da se prepustimo zatirućoj letargiji ili pak delujemo na način za koji je unapred jasno da vodi u poraz. I još nešto, što prevazilazi naš slučaj ali i za njega je bitno: nemojmo biti zatočenici odnosa iz prošlosti, kao što smo prečesto bili.
Geopolitika, pogotovo u policentričnim koordinatama, veoma je dinamična i ne znači da SAD i Rusija - ma koliko njihovi odnosi za sada još delovali izuzetno užareno - suočeni sa izazovom nekih drugih sila, uskoro neće postati partneri! Veliki ne robuju fobijama i filijama! Zato je pametno na pravi način, pre bilo kakvih naglih poteza, sa ozbiljnom ponudom pokucati i na američka vrata dok se uporedo držimo za nas najbitniju rusku kvaku. (Kraj)
