Izvor: Politika, 18.Mar.2012, 23:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Budi jak, ako hoćeš da si obezbeđen
O sličnosti zaključaka današnjih kritičara korporativnog kapitala, MMF-a, Svetske banke i EU i onoga što je pisao dr Živko Topalović pre osamdeset godina
Period do đurđevdanskih izbora nesumnjivo će na svim stranama partijske i političke, a onda i društvene scene bujati svakojakim pozivanjem na evropski put Srbije, ili osporavanjem potrebe srpskog društva da i u formalnom smislu postane deo evropske zajednice naroda i država, objedinjenih pod kapom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Evropske unije.
Pobornici će govoriti o velikim prednostima, a protivnici o onom mehanizmu svetskog korporativnog sistema koji melje male države i kulture malih naroda, na način na koji to čine Međunarodni monetarni fond i Svetska banka. O tom mehanizmu već punu deceniju, često i na insajderski način, govori nobelovac Džozef Štiglic, koji tvrdidatražioci pomoći od MMF-a postaju sve većežrtve Fonda, da biu poslednjoj fazi podjarmljivanja i porobljavanja to podrazumevalounutrašnje socijalne nemire i pad neke zemlje u dužničko ropstvo.
Predistorija sličnih tvrdnji, pa i onih koji se tiču mesta Srbije na političkoj i ekonomskoj mapi ujedinjene Evrope,seže u vreme kada nije bilo ni MMF-a ni Svetske banke, ni Evropske unije, ali je ipak počelo oblikovanje projekata o „međunarodnoj kontroli“ malih nacionalnih privreda i njihovih finansija.
Baš u februarsko-martovske dane 1932. godine, pre osam decenija,na evropsku diplomatsku, ekonomsku i političku scenu, izneto je pitanje stvaranja uže privredne zajednice između država „dunavskog bloka“: Austrije, Mađarske, Čehoslovačke, Rumunije i Jugoslavije, kao jezgra buduće „ujedinjene Evrope“.
Danima su na prvoj strani „Politike“ objavljivane informacije iz evropskih centara moći i obaveštenja o onome šta misle Pariz, Berlin, Rim i London povodom tog predloga, proteklog iz Francuske. Izveštači našeg lista su plastično opisivali svu unutrašnju složenost i dramatičnost takvog projekta i zašto ideja o privrednom, carinskom „dunavskom bloku“, ide na uštrb ovog ili onog od pomenutih centra moći i država koje bi trebalo da ga čine.
Tim povodom se 22. marta 1932. na prvoj strani „Politike“ oglasio i dr Živko Topalović, redovni saradnik našeg lista, osnivač Komunističke partije Jugoslavije 1919. godine, njen prvi sekretar i prvi disident, pošto je brzo napustio redove KPJ zato što je stranka prihvatila uslove za pristupanje Trećoj internacionali, postavši njena ispostava. Topalović se priklonio socijalistima.
U tekstu naslovljenom „Za privredno ujedinjenje“, dr Topalović je u „Politici“ napisao:
„Zaštićujte se carinama koliko hoćete, iza vaših carinskih zidova oni će podići svoju fabriku i od vaših carina samo će oni imati koristi. Vi svoje industrije na maloj unutrašnjoj pijaci nećete podići, a do kostiju ćete oglodati poljoprivredu i zanat.“
U nastavku:
„Nikakvi krediti i nikakva zaduživanja kod inostranih kapitalista ne pomažu. Što se više zadužujete sve veći deo narodnog prinosa ide na kamate umesto na stvaranje nacionalnog kapitala. Najzad dođe vreme kad prestane davanje kredita i kad se, i pored političke samostalnosti i slobode, pada u kolonijalnu zavisnost: postave kontrolu kao bankrotu, nameću ti svoju robu pošto oni hoće, preduzimaju poslove koje oni hoće, oslobađaju sebe od poreza i carina, diktiraju nadnice, upregnu celi narod u službu stranih kompanija. Male privrede, dockan istorijski nastale, nalaze se pred velikim bogatim kolosima kao jagnje pred medvedom. Uzalud ćete u šumi proglasiti jednakost među životinjama. Gde vlada pravilo da jači ima pravo da poždere slabijega je li jagnje zaštićeno od kurjaka, priznatim pravom da je i jagnjetu slobodno pasti travu i ništiti život bilja?“
Danas bi neko možda mogao pomisliti, na osnovu navedenog, da je dr Živko Topalović preporučio predaju jagnjeta kurjaku. Ali ne:
„Za male privredne celine u današnjim društvenim odnosima ima samo jedno sigurno sredstvo za obezbeđenje budućnosti: njihovo slobodno i voljno grupisanje u velike privredne zajednice.“
Dakle – „slobodno i voljno“, umesto neslobodnog i nevoljnog grupisanja, po diktatu većeg i moćnijeg koji gleda samo svoj interes, što podrazumeva i uništenje onog malog.
Zato Topalović u nastavku iznosi sledeći stav:
„Evropska zajednica – da! Svetska zajednica – da! Ali je to još na vrbi grožđe. Dok to dođe mi ispropadasmo. Položaj malih, naročito agrarnih država veoma je očajan i iz njega se ne vide perspektive za izlaz. U današnjem svetu konkurencije i borbe nema drugo pravilo: budi jak ako hoćeš da si obezbeđen. A snaga leži u veličini svoje privredne oblasti. Ona se može povećati jedino i isključivo savezom u veće zajednice sa onima koji su iste sudbine.“
Današnji kritičari korporativnog kapitala, MMF-a, Svetske banke i EU, svakako nisučitalitekst dr Živka Topalovića iz koga smo preneli neke navode, ali se teško može poreći izvesna sličnost u njihovimzaključcima, mada ih deli osam decenija.
Slobodan Kljakić
objavljeno: 19.03.2012.
