Izvor: Politika, 29.Mar.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Braća po formularu
Da li su zapadni pobednici „hladnog rata”, specijalno za poražene istočnoevropske i balkanske zemlje, odštampali sijaset formulara, kako bi ovi, dok im se koža guli s leđa, imali čime da se zabavljaju
Pre izvesnog vremena, na televiziji sam gledao inspirativan prilog.
U posetu Srbiji došao je čovek koji je u Hrvatskoj igrao, i ako sam dobro shvatio, još igra značajnu ulogu u „procesu pridruživanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Evropskoj uniji”. Razgovoran i prilično simpatičan lik, raspoložen da srpskim kolegama i srpskoj javnosti prenese iskustva iz oblasti koja je na „Zapadnom Balkanu”, barem ako verujemo političarima i njihovim medijima, već odavno sve i svja.
U nastupu ovog čoveka, pošteno je da se prizna, nije bilo ni traga od superiornog stava predstavnika države koja je u „evropskim integracijama” od Srbije brža, što je, posebno ako se uzme u obzir sve ono što opterećuje srpsko-hrvatske odnose – i neuobičajeno i lepo.
Dobroćudnim i nearogantnim nastupom ovaj čovek ne samo da je izneverio stereotipna, ali nipošto neopravdana očekivanja hrvatskog EU trijumfalizma nego se pokazao neuporedivo pitomiji od „dužnosnika” nekih drugih, za pomenute „integracije” relevantnih država, koje sa Srbijom nemaju ni približno „bremenitu” istoriju odnosa, a koji se, kada dođu, ponašaju kao gaulajteri. Ili, naški rečeno, kao da su boga uhvatili – recimo: za „tregere”, pošto nije pristojno da se upotrebi prava reč.
Nevolja je, međutim, u tome što ono što je ovaj „dužnosnik” prilikom posete, reklo bi se iskreno ispričao, na najbolji ili na najgori način ilustruje grotesknost „regionalne” evropske priče.
Bez mnogo karikiranja, njegov nastup je ličio na poveravanje razdraganog starijeg tinejdžera, koji je uspeo da položi prijemni ispit za neki od fakulteta iz oblasti, recimo, menadžmenta, koji u novije vreme niču kao pečurke posle kiše. I to novopečeni brucoš koji visokoškolski uspeh doživljava kao dobitak na lotou, pa još ne stigavši ni da se napravi važan, nešto mlađeg tinejdžera podučava kako da dođe do dobitne kombinacije. A mlađi tinejdžer ga širom otvorenih usta sluša.
Pri tom, ni starijeg ni mlađeg tinejdžera ne brine što je na fakultetu koji je jedan upisao a drugi se za upis sprema, školarina skupa kao kajgana svetog Petra, a što će, svi su izgledi, jedan deo diplome – koja ih nakon niza masno plaćenih semestara, zaslužili je, ne zaslužili je, čeka – moći da koriste umesto lepeze. Dok će u drugi deo moći da duvaju, simulirajući zvuk trube.
Tinejdžeri, ko tinejdžeri – baš ih briga za finansije, pa makar im one na fakultetu bile ključni predmet.
Finansije su briga roditelja, u samoupravnom fazonu spremnih da i poslednju kintu ulože u školovanje dece, pa makar i nemalo nikakvog smisla.
Jer diploma je diploma.
E sad – teško je reći da li u ovoj proširenoj metafori roditelji simbolizuju narode – u konkretnom slučaju srpski i hrvatski – koji će, zaista, kao pravi socijalistički, u permanentnoj „tranziciji” zagubljeni roditelji, zbog prosperiteta nesposobne dece da se uvale u dugove koje ni praunuci te dece neće moći da vrate. Ili su, ipak, u pitanju novokomponovani roditelji, tranzicioni dobitnici, koji se razbacuju tuđim, od naroda otetim novcem. Iliti – srpske i hrvatske državne elite.
No, manimo se nedoumica oko metafora – kako god bilo – rezultat je isti.
Zahvaljujući nešto većoj „hitrini” u „integracijama”, Hrvatska je zadužena neuporedivo više od Srbije, a Srbija „hita” da je u dugovanju što pre stigne.
Ali, to ni hrvatske ni srpske „dužnosnike” zadužene za „evrointegracije” ne zanima. Njihovo je da polože ispit.
Nije poznato da li su prilikom susreta pomenutog gospodina iz Hrvatske sa srpskim kolegama, ispod stola razmenjivane puškice.
I nije izvesno da li su zapadni pobednici „hladnog rata”, specijalno za poražene istočnoevropske i balkanske zemlje, odštampali sijaset formulara, kako bi ovi, dok im se koža guli sa leđa, imali čime da se zabavljaju. Ili su, ne znajući šta da rade s pobedom, po sklonosti ka proizvodnji birokratskih besmislica počeli da se identifikuju sa nekadašnjim protivnicima.
Ali, da se suština „procesa pridruživanja” svodi na ispunjavanje kojekakvih, skupo plaćanih formulara – tu dileme nema.
Vladimir Kecmanović
objavljeno: 29.03.2013.
.jpg)
