Izvor: Vostok.rs, 27.Dec.2010, 13:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Božićni“ poklon Evropske Unije Bugarima i Rumunima
27.12.2010. -
Rumuni i Bugari su 21. decembra dobili neočekivani „božićni" poklon od Nemačke i Francuske. Toga dana na adresu Evropske komisije stiglo je sasvim neobično zajedničko pismo ministara unutrašnjih poslova tih zemalja, Tomasa de Mezjera i Brisa Ortefe. U pismu je rečano da Nemačka i Francuska nameravaju da iskoriste pravo veta i blokiraju planirano za mart 2011. godine pridruživanje Bugarske i Rumunije Šengenskoj zoni.
Mezjer i Ortefe smatraju, da >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << pridruživanje Bugarske i Rumunije zoni važenja Šengenskog sporazuma o ukidanju pasoške i carinske kontrole na unutrašnjim granicama zemalja – učesnica predstavlja prevremeni korak. Ministri argumentuju tu ocenu manjkavostima u pravnom sistemu Bugarske i Rumunije, a takođe „nedovoljnim napretkom" Sofije i Bukurešta u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala.U pismu se navodi, da nerešenost pitanja kreiminala i korupcije može ozbiljno da iskomplikuje situaciju u svim zemljama Evropske unije, u koje kriminalci i korupcionaši mogu nesmetano da uđu. Prema tome, neizbežne su „velike posledice po unutrašnju bezbednost Evropske unije".
Osim toga, skreće se pažnja Bugarskoj na neophodnost jačanja njenih granica sa Turskom. Evropska komisije je, na primer, izračunala da je 560 ljudi iz reda onih kojima je zabranjen ulazak u Evropsku uniju, već ušloi na njenu teritoriju preko bugarsko-turske granice.
Međutim, u Evropskoj uniji važi „pravilo konsenzusa", tojest, saglasnost na ulazak Bugarske i Rumunije u Šengenski prostor treba da daju svi učesnici odgovarajućeg sporazuma, u protivnom će Bugari i Rumuni još dugo morati živeti iza visoke ograde Šengena.
Kao što je poznato, na unutrašnjim granicama Šengenske zone nema pasoške i carinske kontrole. Danas u zonu ulaze 22 od 27 zemalja Evropske unije, a takođe Island, Norveška i Švajcarska, koje nisu članice Unije. Početkom januara 2011. godine spremnost Bugarske i Rumunije, koje su postale članice Evropske unije 2007. godine, da se pridruži Šengenskoj zoni biće razmotrena u Briselu na nivou eksperata EU.Međutim,u Bukureštu i Sofiji su svesni koliko su nestvarne njihove šanse da uđu u zonu na proleće 2011. godine, kako je ranije planirano. Jer ako tokom svih pređašnjih godina njima nije polazilo za rukom da iskorene organizovani kriminal i korupciju, kako se to može uraditi za nekoliko nedelja!?
Međutim, sem razumevanja, prisutna je još i velika ljutnja na „stariju braću" iz EU. Naročito se uvređenim osećao predsednik Rumunije Trajan Besesku. „To pismo je akt diskriminacije protiv Rumunije. I mi nećemo trpeti sličnu diskriminaciju ni od koga, čak ni od najmoćnijih država Evropske unije. Smatram da će to stvoriti presedan kršenja sporazuma o ulasku u EU i može dovesti do daljih zloupotreba."
Po rečima Beseskua, Rumunija ima isto takvo pravo na pridruživanje Šengenu kao i druge države, mada je priznao da u Rumuniji postoje problemi u sferi pravosuđa.
Ljutnju Bukurešta i Sofije možemo shvatiti. Jer, na kraju krajeva, korupcija i kriminal postoje i u Nemačkoj, i u Francuskoj, i u drugim zemljama, koje ulaze u Šengensku zonu. Možda ne u onim razmerama kao u Bugarskoj ili Rumuniji, ali postoji. A i otkriti pravni sistem bez mana nije moguće. Evo, na primer, pravni sistem Nemačke omogućava da slobodno deluje, pa čak i zaseda u zemaljskim parlamentima neonacistička Nacional- demokratska partija Nemačke, pa ništa. Zato su u obe prestonice u pravu što misle, da su pravi motivi Berlina i Pariza nešto drugačiji od onih koji su izloženi u pismu Mezjera i Ortefe.
Zaoštrava se problem imigranata
Ono tako i jeste. U Nemačkoj se pribojavaju, da će gomile Bugara i Rumuna u potrazi za boljim životom preplaviti njihove zemlje. U to ne treba ni sumnjati. Pogledajmo, na primer, na nivo siromaštva u zemljama EU koje nas interesuju. Ali najpre primetimo da u Evropskoj uniji u red siromašnih građana ubrajaju one, koji zarađuju manje od 60 procenata prosečne plate po svakoj datoj zemlji. Na primer, u Nemačkoj ima oko 15 procenata siromašnih, a u Rumuniji i Bugarskjoj – 20 procenata. Čini se da razlika i nije tako velika. Međutim, navadenih 60 procenata (prag siromaštva) u Nemačkoj iznosi 781 evro mesečno, u Rumuniji tek 160 evra, a u Bugarskoj još manje – 110 evra. Jasno je da bi Rumuni i Bugari radije bili „nemački siromasi", nego „domaći".
Međutim, dodatna usta, kao i problem radnih mesta, naročito u vreme žestoke svetske krize, nikom nisu potrebni, nezaposlenost u Nemačkoj drži se na nivou od 7,5 procenta, a u Francuskoj – na 9,7 procenata.
Osim toga, i bez Bugara i Rumuna problem imigranata u Francuskoj i Nemačkoj se tokom poslednjih godina sve više zaoštrava. U Francuskoj su nedavno po celoj zemlji lovili rumunske cigane, trpali ih u avione i slali nazad u Rumuniju. Evropska komisija je tada čak planirala da protiv Francuske uvede sankcije zbog takvog „neučtivog" odnosa prema naišlim ciganima, koji su se bavili krađama i prosjačenjem na ulicama francuskih gradova.Međutim, predsednik Nikola Sarkozi je brzo ohladio briselske „humaniste" izjavivši, da je stav Evropske komisije uvredljiv za francusku naciju. Tek nakon toga su se u Briselu stišali.
U Nemačkoj se još nisu stišale strasti nakon pojavljivanja knjige Tila Saracina „Nemačka se samolikvidira". U knjizi, koja je objavljena u tiražu od 250 hiljada primeraka (!) govori se, da muslimanski imigranti nisu sposobni da se integrišu u nemačko društvo, a takođe o tome, da je njihov pretpostavljeni nizak intelekt tobože genetički uslovljen. I, što je još interesantnije, kada je početkom septembra sociološki institut Forsa izvršio istraživanje javnog mnenja tim povodom, ispostavilo se da 70 procenata Nemaca deli ideje Saracina. Čak štaviše, uskoro se de-fakto sa tim idejama složila i kancelar Angela Merkel, izjavivši da je projekat multikulturalizma u Nemačkoj propao.
Ne ide sa „zatezanjem"
Sasvim je očigledno, da odgoda prijema Bugarske i Rumunije u Šengensku zonu, predstavlja još jedno svedočanstvo o povećanju jaza između starih i novih članova Saveza. Ranije se u toku širenja Evropske unije pretpostavljalo da će se likvidirati razlike u nivoima socijalno-ekonomskog razvoja pojedinih zemalja. Zamiso je izgledala prilično trivijalno: primamo , a potom „zatežemo".
Praksa, međutim, govori da sa „zatezanjem" nije išlo. U rezultatu mnoge zemlje, koje su sada u redovima Evropske unije, ne odgovaraju kriterijumima, na koje su se obavezale da će ih ispuniti u trenutku ulaska.Sada u Berlinu i Parizu mnogi smatraju, da je prijem tih istih Bugarske i Rumunije, podjednako kao i Mađarske i pribaltičkih zemalja, očigledna greška. Ali šta da se radi – voz je već otišao. Ostaje jedino da se potrude i te zemlje drže, recimo, na izvesnom odstojanju. Otuda i poslednja priča u vezi sa Šengenskim prostorom za Bugarsku i Rumuniju.
Poslednja po vremenu, ali ne i poslednja po redu. Biće njih još podosta, i to ne u vezi sa jednom zemljom. Caka je samo u tome što praksa Berlina i Pariza ne odgovara principima širenja EU i izjednačavanju nivoa razvoja svih njenih učesnika. Zato će se morati menjati ili principi, ili sastav Unije. A šta činiti, opet će se rešavati u Berlinu i Parizu.
* * *
U kontekstu onog što se zbiva mogli bi smo se samo čuditi političarima u Moskvi i Kijevu, koji svakodnevno govore o bezviznom režimu sa EU kao o rešenoj stvari. Ako ovde „svojima" žele da zalupe vrata, šta ćemo mi tu u celoj priči!?
Vladimir Nesterov,
Izvor: Fond strateške kulture, srb.fondsk.ru
