Izvor: Politika, 21.Avg.2013, 16:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bolno, hrabro, jedino moguće?
Zaključivanje Briselskog sporazuma nije ni moguće, ni jedino rešenje kosmetskog problema
Za ovogodišnje korake Srbije na putu prema EU, srpski pobornici Briselskog sporazuma govore da su bolni, hrabri i jedino mogući. Zašto su bolni i da li su odista hrabri i jedino mogući?
1. Zaključivanje Briselskog sporazuma jeste bilo bolno, jer je stradao Ustav Srbije, koji predviđa da je AP KiM sastavni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << deo teritorije suverene države Srbije (preambula), da je njena teritorija jedinstvena i nedeljiva i da su njene granice nepovredive a promene moguće samo u postupku predviđenom za izmenu Ustava (član 8).
Briselski sporazum uređuje odnose u samoproklamovanoj državi Kosovo, koju Srbija ne priznaje. On, doduše, uspostavlja Zajednicu srpskih opština, ali je integriše u pravni sistem te države izborima koji će se sprovesti po zakonima Kosova. Srpska strana je tačkom jedanaest na to pristala, a sada se buni što se na glasačkim listićima nalazi grb Kosova.
Briselski sporazum je izneverio i Rezoluciju o osnovnim principima za političke razgovore sa privremenim institucijama samouprave u Prištini jer ona ima u vidu KiM (kao autonomnu pokrajinu Srbije) a ne Kosovo (kao samoproklamovanu državu), pa, stoga, srpske pregovarače obavezuje da parlament redovno izveštavaju o „aktivnostima i merama za zaštitu suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog uređenja Republike Srbije”. Iako tih izveštajanema, parlament ćuti.
Istinu o uzroku „briselskog bola” prekriva retorika o „istorijskim dostignućima” nove politike u rešavanju kosmetskog problema. Oni koji je upražnjavaju žmure pred preambulom Ustava koja od njih traži da „zastupaju i štite državne interese Srbije na KiM u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima”.
Suočeni sa uzrokom „briselskog bola”, a možda i grižom savesti, protagonisti nove kosmetske politike utešno obećavaju da Srbija nikad neće priznati državu Kosovu, o čemu u sporazumu nema ni reči. Ali, ima o nečemu što ovaj zavet, čini nepouzdanim. U tački 14. sporazuma stoji da „dve strane neće jedna drugu blokirati, niti podsticati druge da blokiraju napredak neke od strana na njenom evropskom putu”. Ovim je Srbiji predočeno da je i kvazidržava Kosovo na putu prema EU, a pošto tamo može stići samo kao država, njeno nepriznavanje može biti shvaćeno i kao blokiranje evropskog puta.
2. Za zaključivanje Briselskog sporazuma ne bi se moglo reći da je akt hrabrosti. Hrabrost je vrlina, pa ne može nastati iz negativne konotacije. Otuda se za one koji su učestvovali (direktno ili indirektno) u sklapanju tog neustavnog sporazuma, ne može reći da su postupali hrabro. Jer, onda bi se to moglo reći i za one koji preduzimaju bilo koju protivpravnu radnju. Svojstvo hrabrosti pristaje samo onima koji čine plemenita, časna, humana i druga moralna i pravno dopuštena dela.
Pošto je Briselski sporazum pravno nedopušten, njegovo zaključivanje nije čin hrabrosti, već akt političke arogancije.
3. Zaključivanje Briselskog sporazuma nije ni moguće, ni jedino rešenje kosmetskog problema.
Sporazum nije moguće rešenje, jer pokrajinu KiM uvodi u pravni sistem kvazidržave Kosovo. Republika Srbija se, po članu 1. Ustava, zasniva na vladavini prava a pošto taj princip potčinjava pravu i samu državu, svaki akt suprotan Ustavu u čijem su donošenju ili zaključenju učestvovali državni organi ostaje bez dejstva. To važi i za Briselski sporazum jer, po članu 94. stav 4. Ustava, i međunarodni ugovor ne sme da bude u suprotnosti sa najvišim opštim pravnim aktom zemlje.
Sporazum nije ni jedino rešenje. Normalizacija odnosa između Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji do konačnog rešenja statusa južne srpske pokrajine, mogla je biti prepuštena privremenim organima srpske i albanske zajednice. Zajednica većinskih srpskih opština je već dogovorena. Njeni predstavnici bi bili jedna strana. Drugu stranu bi činili predstavnici privremenih institucija samouprave u Prištini. Ove dve strane mogle bi sporazumom da urede faktičko stanje koje bi važilo do konačnog rešenja statusa južne srpske pokrajine. Konačno rešenje moralo bi da bude prepušteno međunarodnoj konferenciji, uz učešće OUN, EU, zainteresovanih strana i predstavnika srpske i albanske zajednice.
*Redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union
Zoran Ivošević
objavljeno: 21.08.2013.
