Izvor: Politika, 11.Nov.2011, 23:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez fanfara, molim
Evropska unija kao da stari, dobija bore i pre nego što je uspela da odraste
Negde krajem osamdesetih godina neki političari su nas uveravali kako bi raspad Jugoslavije bio smak sveta. Priznajem, skoro da sam u to i sam poverovao.Kad ono, i posle kraja Jugoslavije, sunce je sijalo, fudbal se igrao, vozovi su vozili, a ljudi se ženili. Oni koji su najavljivali smak sveta,koji su u SFRJ živeli sjajno, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << živeli su i posle SFRJ odlično.Upravo zato ne verujem nimalo u apokaliptične apele nekih kako će 9. decembar biti za Srbiju „biti ili ne biti“. Jer, po njima, ako tog 9. decembra ne dobijemo kandidaturu za ulazak u EU nastupa smak sveta za Srbiju. Posebno sam skeptičan što ovakve izjave dolaze od onih koji na svakih desetak godina javno priznaju svoje političke greške i zablude, ali i dalje traže da im verujemo.
Prosto rečeno, ako 9. decembra postanemo kandidati za ulazak u EU biće sjajno, a ako ne dobijemo kandidaturu – tog dana sunce će i dalje sijati, a deca će se igrati u zemlji Srbiji, dobićemo taj status nekog drugog dana. A do tada možemo se vladati u kontekstu strategije „sačekaj i vidi“, ili „sačekaj i priključi se“. Pošto EU sada sve više liči na biciklistički „Tur de Frans“, jer se članice unije dele na posebne grupe, ekonomski i politički stabilne i one u finansijskoj i političkoj krizi. A sve bi do istog cilja različitim brzinama, pri čemu je diskutabilno šta je uopšte zajednički cilj: federalna Evropa, ili konfederalna Evropa? Francuski predsednik Nikola Sarkozi već je nagovestio tu Evropu nejednakih brzina, što nije ideal, ali jeste cena brzog proširenja. Pariz smatra da ako svi marširaju istim tempom onda EU tapka u mestu. Drugi spominju brodske konvoje koji su u Drugom svetskom ratu spasli Veliku Britaniju: brzinu konvoja određivao je najsporiji brod u konvoju. Ako je Grčka taj najsporiji brod, posle nje Italija – Nemačka i Francuska, kao predvodnice konvoja, ne žele da plove brzinom Grčke. Ako Grčka ne poveća brzinu isključiće je iz konvoja i poslednji brod će morati da plovi sam bez zaštite. Cenu te dvobrzinske Evrope još niko nije izračunao.
Formula budućnosti EU je, zapravo, jednostavna: nema proširenja bez reforme, nema proširenja bez produbljenja. EU sme da se dalje širi tek kada postane efikasnija, a njen rad pregledniji. Nema proširenja bez produbljenja, znači da prvo mora da dođe do čvršće integracije sadašnjih članica EU. Sada je unija pred fatalnom alternativom: da dozvoli da je velike protivrečnosti između članica raznesu ili da se sroza na nivo nešto jače zone slobodne trgovine.
Čarobna reč za ovu dilemu jeste fleksibilnost koja sprečava paralizu. Da Grčka ne bude isključena iz EU i da se EU ne pretvori u gomilu podsaveza: svojevrsnu EU „a la carte“. Pa da se jede samo ono što je na stolu, odnosno da se ne ide ispod dosadašnjeg nivoa integracije. Druga je opcija da Brisel ne nudi jela po želji, već samo izbor između dva jela: prvo je savezna država sa zajedničkom valutom, vojskom i privrednom politikom, druga opcija je savez država i u njemu bi bili današnji sastojci EU. To je Evropa koncentričnih krugova, ili EU promenljive geometrije, za šta se zalažu Francuzi, a što izaziva oštre polemike u Velikoj Britaniji. Naime, Britanci kažu: „Evropa da, federalizam ne“. Britanci ne veruju u Sjedinjene Evropske Države i vrlo su ambivalentni prema evru.
Evropa je danas u dilemi kojim putem dalje: ustavna kriza EU, budžetska kriza, kriza evra, dugogodišnja kriza oko Turske, najnovija grčka i italijanska kriza, sklerotične nacionalne ekonomije, rekordna nezaposlenost, sve je to blaženstvo za evroskeptike. Nemačko-francuski motor sve teže vuče sve težu karoseriju sa sve većim brojem blaženo-bezbrižnih putnika. Dok se Nemci i Francuzi upinju da spasu što se spasti može, u te dve zemlje sve je veća kriza poverenja u institucije, kriza političkih stranaka koje tradicionalno vladaju. I Nemci i Francuzi zbog EU kasne sa domaćim reformama, dok populističke stranke koriste strahove i osvajaju teren. Evropska unija kao da stari, dobija bore i pre nego što je uspela da odraste.
Hoćemo li 9. decembra postati kandidati za tu istu EU, ili ćemo još čekati, tek jedno je sigurno: Srbija treba da se spremi na duže čekanje za punopravni ulazak. Zavisi od toga kako nas vide iz Brisela: kao polupunu čašu ili polupraznu čašu. Imamo li „mišiće“ za ulazak u EU ili nemamo? Ako se čekanje Srbije za kandidaturu i ulazak u EU oduži samo zbog toga što unija još ne može da dovede svoju kuću u red, onda je to velika greška Brisela, jer savršeni model EU nikada i neće biti izgrađen.
Zapravo, bolje je imati jednu nesavršenu, ali sveobuhvatnu EU nego jedan manji ekskluzivni klub koji je okružen neraspoloženim državama oko njega. A Srbija na svom putu ka EU treba da ide preko privrednih reformi, socijalne kohezije, pravne države, putem inovacija i znanja. I bez gromoglasnih fanfara o mogućem smaku sveta 9. decembra.
Miroslav Lazanski
objavljeno: 12.11.2011
Pogledaj vesti o: Fudbal, Smak sveta 2012
