Izvor: Politika, 21.Dec.2010, 23:17   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bez države nema mleka

Uvoz junica iz Evrope, ako ga bude, može biti dobar potez ove vlade, ali suštinu stvari moramo sami da rešimo – da stočaru na 15 do 20 godina garantujemo iste uslove privređivanja

Pismo o namerama nije isto što i ugovor, ali pribojavam se da je i taj slabački nagoveštaj boljih dana za naše stočarstvo još jedan politički potez ljudi kojima taj posao nije baš jača strana posla. Možda je prejaka reč, ali ovo potpisivanje papira sa Rusima i Belorusima o nekakvom uslužnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uvozu i gajenju 50.000 junica uz EU više mi liči na dobar marketinški, prednovogodišnji, potez kojim treba da se potrošači primire, jer, eto, država ozbiljno misli da reši višemesečnu nestašicu mleka. Daj bože da bude drugačije i da se varam, kaže za „Politiku” dr Ratko Lazarević, višegodišnji direktor zemunskog Instituta za stočarstvo i nekadašnji ministar poljoprivrede u vladi Milana Panića.

Odakle takva sumnja, u naoko, reklo bi se, dobru nameru tri partnera – Srbije, Rusije i Belorusije? U igri je čak 60 miliona evra i dogovor da dve zemlje kupe trećoj stoku, da ih ona uslužno gaji, umnoži, a onda tokom pet godina isporuči, istina, nepoznat broj teladi ili junica. Za dr Lazarevića čak ni ta činjenica da pismom nije preciziran broj grla, koji Srbija treba da isporuči partnerima, nije od presudnog značaja za njegovu sumnju.

– Biću, iako mi to godine i višedecenijsko iskustvo to ne dopuštaju, naivan pa ću poverovati da će taj kontingent steonih junica, muznih krava ući u Srbiju već iduće godine. I šta će se dogoditi? Da li će poteći bujica mleka? Neće. Nažalost, jer ova zemlja ne samo da nema dovoljno stoke već ni valjanu dugoročnu strategiju razvoja poljoprivrede, a unutar nje i stočarstva. Mi ne znamo šta nas čeka dogodine, a kamoli za 15 do 20 godina na koliko se prave takve planske projekcije u poljoprivredi i stočarstvu. Mi živimo od danas do sutra, od izbora do izbora ili od mandata do mandata ministara poljoprivrede. Dokaz je slom stočarstva, nestašica mleka, uskoro i mesa, sve skuplja hrana i veoma skroman izvoz u odnosu na mogućnosti.

Konačno, Srbija, tvrdi dr Lazarević, nema dovoljno kapaciteta u koje bi smestila toliki broj uvezenih krava. Nema čak ni hrane da ih gaji onako kako su one navikle u postojbinama Nemačkoj i Austriji.

– Voleo bih da vidim ko su ti farmeri koji bi prihvatili uvozne krave, a da ne znaju pod kojim uslovima, bar u narednih pet godina, treba da ih gaje i umnožavaju. Šta im to država nudi? Gde su i koje su to premije, subvencije ili podsticaji? Ko će, dokle i po kojoj ceni da im preuzima mleko? Uvoz stoke, a pogotovo njihovo gajenje, ozbiljan je posao. To seljak jako dobro zna, ali ne i ministri ili oni koji odlučuju o uslovima privređivanja, ne samo u poljoprivredi – upozorava naš sagovornik i još jednom podseća da „mi ništa ne treba da izmišljamo. Dovoljno je da prekopiramo ono što EU decenijama radi, podsticati razvoj poljoprivrede u koju ide veliki deo njenog ogromnog budžeta”.

Lazarević je svestan da će mu mnogi odmah reći da mi nemamo te pare. Tačno je, kaže, da nemamo dovoljno para, ali nedostaje nam i mnogo čega drugog – spremnost da i ono malo novca kog imamo usmerimo tamo odakle ćemo dobiti najviše.

Srbiji, po mišljenju dr Lazarevića, uvozom, ali i matičenjem svog sve malobrojnijeg stada, ne treba više od 600.000 grla goveda. Sada ih nema više od 468.000. Početkom ove decenije imala je 700.000. U minuloj deceniji na klanici je završilo više od 230.000 muznih krava. Za proizvodnju dovoljnih količina mleka ne treba nam više od 200.000 krava, ali ne bilo kakvih, već onih koje daju godišnje između šest i šest i po hiljada litara mleka. Ali, tvrdi, da bi to imali država mora stočaru i mlekadžiji da garantuje stabilne uslove privređivanja na 15 do 20 godina i da u tom vremenu ne može mlekara da se ponaša kao do sada – sad hoće, a posle neće da kupi mleko. O ekonomskoj ceni i državnim podsticajima da se i ne govori.

Samo u takvim uslovima Srbija za tri do pet godina može da se svrsta u države u kojima stočarstvo ne propada, a narod u redovima ne čeka sveže mleko.

Slobodan Kostić

---------------------------------------

Koje i kakve junice

Ako od ovog pisma o nemerama s Rusima i Belorusima bude nešto više od politike, ugovorom treba tačno precizirati koje i kakve junice uvoziti, upozorava dr Lazarević. Njegovo bogato stočarsko iskustvo govori mu da to treba da bude mešano krdo – mlečne, ali i krave čija će telad ići u tov, za meso. Srbija je do pre dve decenije bila veoma poznat izvoznik junećeg mesa u Evropu i od toga je pare zarađivala.

Lazarević se, takođe, pribojava i od nečega što se zove život. Od 50.000 krava bar deset odsto neće preživeti prvu godinu, a najmanje, po međunarodnom iskustvu, 20 odsto neće oteliti više od jednog teleta. Šta s njima? Ko preuzima taj i slične rizike? Ko će da obešteti stočara, vlasnika, uvoznika...

Puno je toga, ako je namera ozbiljna, nepoznatog i nepreciziranog, ali, po mišljenju dr Lazarevića, uvoz je, ipak, jedan od najboljih rešenja za posustalo stočarstvo Srbije, ali ako mu se priđe smišljenije i s više novca.

objavljeno: 22.12.2010.

Nastavak na Politika...