Izvor: RTS, 04.Jan.2015, 08:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beograd i Riga, koliko je sati?
Sa prvim danom ove godine došlo je i do promene na čelu EU i OEBS-a. Letonija će do kraja juna voditi poslove Evropskog saveta, a Srbija će se do kraja godine brinuti o mirovnoj agendi bečkog OEBS-a. Dva predsedavanja koja među sobom gotovo da ne mogu biti drugačija – dok se Letonija u toj monotono uhodanoj ulozi može osloniti na svu pomoć velike familije >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << EU, kod Srbije je jedino sigurno da može računati na brojnu publiku i posmatrače, ali ne i na njihovu automatsku dobronamernost.
Da li se tu srpska diplomatija preračunala kada se pre nekoliko godina kandidovala za poziciju predsedavajućeg Evropske organizacije za bezbednost i saradnju? Naravno da nije.
Nije li svrha svake nacionalne diplomatije da, čim joj se pruži prilika, ili je ona drugima otme, osvoji, dobije na poklon, ili, kao sad Letonija, naprosto dođe na red, preuzima međunarodnu odgovornost?
Dva su velika razloga zbog kojih je trebalo Republika Srbija da se prijavi, čak morala da se prijavi za tu visoku dužnost: najpre, izvorno značenje OEBS-a, njegova istorijska suština posrednika između političkog Istoka i Zapada; i drugo, unutrašnji razlozi Srbije kao zemlje u potrazi za upečatljivim simbolom koji će i njoj i drugima pomoći da zaboravi deceniju (1991–2000) provedenu na međunarodnom stubu srama.
OEBS – diplomatska berza
Ne treba nikada smetnuti s uma kako je i zašto ta organizacija, stvarana praktično od kraja Drugog svetskog rata, sredinom sedamdesetih formalno sazvana u život: kao neka vrsta diplomatske "korisne malverzacije" u odnosima između demokratskog sveta i sovjetske imperije.
Sovjetima je za njihovu političku konstrukciju – istočna Evropa u gvozdenom zagrljaju, podeljena Nemačka, tvrdokorna ideologija koja je sistematski uništavala oporavak nacionalnih ekonomija – trebalo priznanje Zapada; Zapadu je opet bio potreban mir na granicama da bi oporavljao svoje ekonomije.
OEBS, do 1995. pod starim nazivom KEBS (Konferencija za evropsku bezbednost i saradnju), proveo je svoje prve decenije kao diplomatska berza u kojoj su dve strane međusobno trampile priznanje za ekonomsku saradnju, ljudska prava za trgovinske veze, istrenirane diplomatske procedure za ledeni mir Hladnog rata.
Ako se Evropa sada zbog Ukrajine vraća prizivanju Hladnog rata, onda je red da se po refleksu vrati i proverenim mehanizmima OEBS-a.
Isto tako, red je i da se Srbija nađe na njenom vrhu kako bi iz najveće moguće blizine ponovila propuštenu lekciju iz devedesetih godina – da je OEBS diplomatska berza, ili "trampa", u kojoj male zemlje prvo nešto daju da bi nešto dobile, dok velike prvo uzimaju, da bi eventualno nešto dale.
Gledano iz unutrašnje pozicije Srbije, vođenje OEBS-a je dobrodošlo jer radikalno menja perspektivu u kojoj nacija nakon godina raspada, ratova, bombardovanja i sporog oporavka vidi sebe samu.
Vlada premijera Vučića koristi se pri tome metodom akcionističke preformulacije zatečenog stanja: ono što deo javnosti doživljava kao kataklizme biblijskih razmera, ona proglašava tehničkim problemima i kao takve rešava ili ne rešava.
Umesto fatalizma, proglašava se akcija sitnih koraka napred – svugde, samo ne natrag u izgubljenu deceniju. U tom smislu je zasedanje bečkom OEBS-u sasvim dobra destinacija za terapiranje nacionalnih rana.
Ukrajina, rampa za srpske ambicije
Ali, šta Srbija uopšte realno može kao predsedavajući OEBS-a? Da li, dok rešava vlastite tehničke probleme iz dramatične novije istorije, može da usput reši i neki tuđi?
Tu treba biti realan – na ukrajinskoj krizi bi ovog trenutka pala i veća i značajnija diplomatija nego što je srpska. Zakazali su i Švajcarci prošle godine, zakazaće verovatno i Austrijanci i Nemci u naredne dve godine, ako se toj organizaciji ne dopusti povratak njenim izvornim principima diplomatske "trampe".
O kakvoj "trampi" je konkretno reč, dobro pokazuje završni susret Ministarskog saveta OEBS-a prošlog decembra u Bazelu, gde Švajcarci nisu uspeli da svoj mandat okrune zajedničkom deklaracijom o Ukrajini.
Razlog, prema pisanju dnevnog lista NZZ, koji se opet odnosi na izjave predsedavajućeg Didijea Burkhaltera, bio je u tome "da je Rusija imala različit stav u odnosu na uzroke izbijanja ukrajinske krize".
Ako ovu vrstu diplomatskog vokabulara prevedemo na neki razumljiviji jezik, to bi značilo da je Moskva spremna da čini ustupke u metodama rešavanja ukrajinske krize, ali za uzvrat očekuje da Zapad preuzme svoj deo odgovornosti za izbijanje te krize.
U takvu atmosferu "trampe", koja naravno na diplomatskim parketima OEBS-a i EU nosi etički čistija imena, ulaze sada Srbija i Letonija kao predsedavajući, prva sa skromnom željom da bar ne izbije rat dok se ona formalno nalazi na čelu OEBS-a, druga odlučna da prihvati i rat.
Već u prvoj reakciji uoči preuzimanja turnusa nad Evropskim savetom, letonski predsednik Andriš Berzinš izjavio je kako će se, bude li potrebno, "naći način da se blokira rusko kršenje evropskog poretka, konsekventno i bez popuštanja", dok je srpski ministar spoljnih poslova Ivica Dačić u intervjuu dopisniku ORF-a iz Ukrajine, mirom očajnika na autogenom treningu izjavljivao kako će "Srbija delovati neutralno".
Neutralno? Problem je što su se prošle godine u odnosu na Ukrajinu svi predstavljali kao "neutralni" – i EU je "neutralno" potpisivala sporazum sa Janukovičem i "neutralno" prihvatila puč protiv njega tri dana kasnije, i Rusija je "neutralno" krenula u pomoć svojoj manjini i floti, i Sjedinjene Države su se "neutralno" poigravale sa idejom ukrajinskog članstva u NATO-u.
Da li se sad u takvoj inflaciji neutralnosti od Srbije očekuje da bude više ili manje neutralna od drugih? Da se srpske muke prepoznaju, svedoči komentar u austrijskom Klajne cajtungu: "Beograd već mesecima lavira između EU i Moskve obećavajući "neutralnost" – ipak, je li neutralnost uopšte kvalitet koji se traži i očekuje od predsedavajućeg OEBS-a?"
I zato, lako se može dogoditi da se Letonija i Srbija ove godine nađu na dijametralno suprotstavljenim zadacima, prvi u igri sa idejom rata, drugi sa idejom mira. Prvi mali (ni dva miliona stanovnika), ali umiren saznanjem da čitav mehanizam Severnoatlantske alijanse, zajedno sa članom 5 Povelje NATO-a stoji iza njih. Drugi, četiri puta veći, ali brutalno ostavljen na čistini između EU i Rusije – pomoći ne mogu mnogo, ali se mogu zameriti svima.
Satovi u Beogradu i Rigi, Beču i Briselu, mogli bi ove godine otkucavati u suprotnom smeru.
Je li srpska diplomatija spremna?
Sve do sada rečeno odnosilo se na realnu težinu situacije oko Ukrajine na koju bi se danas spotakla svaka nacionalna diplomatija, na kombinaciju eksplozivnih elemenata na koje Srbija nema nikakvog uticaja.
Dobra vest je da svet od nje i ne očekuje rešenje, već samo veštu diplomatsku igru: čuvanje forme, virtuozni marketing, veze i poznanstva u svetu moćnih i uticajnih, striktne diplomatske rituale sukcesivno razvijane još od Bečkog kongresa, koji ove godine slavi dvestotu godišnjicu.
Ali, ima i loša vest, a to je pitanje u dobrom delu medija – da li srpska diplomatija uopšte može da pruži takvu igru? Ili, ako ranije i nije mogla, da li se ovih poslednjih godina pripremala za takvu ulogu? Čini se da nije, glasi većina komentara u štampi nemačkog govornog područja.
Završiti predsedavanje jednoj međunarodnoj organizaciji bez konkretnih rezultata – to je standard. Završiti ga profesionalno lošom diplomatskom igrom – to je neuspeh.
"Kritičari upozoravaju da se sprema blamaža", piše austrijski Prese, dok nemački ARD naglašava "skepsu koja vlada među mnogim članicama OEBS-a da je Srbija pravi izbor".
Jedini "kritičari" koje austrijski list pri tome imenom navodi jesu bivši srpski predsednik Boris Tadić i bivši ministar spoljnih poslova Vuk Drašković.
"Umesto da preuzme odgovornost, glavni srpski diplomata još jednom beži od nje", prenosi Prese Tadićev komentar na Dačićevu izjavu da "nije ova vlada već prethodna" tražila predsedavanje OEBS-u.
"Svaka 'normalna zemlja' bi želela da predsedava jednoj međunarodnoj organizaciji i tako dokaže svoje sposobnosti za rešavanje internacionalnih problema. Ali Dačić se već boji pre nego što je i počeo. Sa takvim izjavama on posramljuje Srbiju i širi utisak da smo mi zemlja nesposobnih i neodgovornih ljudi", citira austrijski list Borisa Tadića.
Vuk Drašković je "zabrinut nad verodostojnošću" čitavog postupka zbog "latentnog antievropskog stava mnogih srpskih političara i medija".
"Kako će Srbija apelovati na pridržavanje dogovora iz Minska kad se i sama aljkavo odnosi prema briselskom dogovoru o Kosovu? Sa prljavim prtljagom srpske političke elite opijene mržnjom prema Zapadu, srpski ministar spoljnih poslova ostaće i kao predsedavajući OEBS-a bez ikakvog autoriteta", prenosi Prese izjavu Vuka Draškovića.
Čak i ako se taj deo otpiše kao deo obračuna na domaćoj političkoj sceni, ostaje činjenica da se evropska politička javnost i mediji osećaju nelagodno pred nestandardnim (čitaj: nepripremljenim) tipom nastupa srpske diplomatije u odnosu na njenu visoku međunarodnu funkciju.
Pri tome se ne reaguje na ono nad čim Srbija objektivno nema moć, već na ono što bi morala da ima pod kontrolom: da li njene diplomate nastupaju profesionalno samouvereno, iako privatno to nisu, da li govore strane jezike, da li vladaju manirima dobre diplomatske škole, da li razgovaraju sa medijima ili se kriju od njih, ukratko – da li su spremni da uđu u arenu u kojoj je dobar stil sve, a sadržaj po difoltu zamućen?
Samo kroz taj deo Evropa će ocenjivati srpsko predsedanje OEBS-u. Ako tu doživi fijasko, nema nijedne međunarodne instance na koju beogradska diplomatija može da prebaci odgovornost.
Naprotiv, ako se tu snađe, onda Beograd ulazi u srećnu porodicu klonirane globalne diplomatije. Onima koji misle da ni to nije dobra stvar, treba reći da je to jedina diplomatija koja postoji.
