Izvor: S media, 12.Mar.2011, 23:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Azilantska veza: U Evropu sa 200 € u pasošu
Autobus pun azilanata sa juga Srbije, zbog kojih nam preti ukidanje belog šengena, nije bio još ni blizu granice EU, a putnici su već isplanirali gde će i od čega da žive u glavnom gradu Evrope. Samo da se „prevesla" carina
Kroz autobus kruži papir koji putnici potpisuju. Baco mi objašnjava da je to procedura. Potpisujem izjavu da carinicima nisam nudio mito. I, ja jedini nisam.
Čuveni autobus „Mimoza" u jednom pravcu. Autobus na relaciji Preševo >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << - Brisel. I u njemu prvi put jedna novinarska ekipa. Posmatra kako na ulazu u EU mađarski carinici primaju mito. I to legalno. Sve je obezbeđeno, i integritet carinika, i Evropske unije. Zna se i tarifa. Ako je neko sumnjiv, plaća se od 50 do 100 evra. Ako ima prekoračen rok - od 100 do 200, a ko ima zabranu ulaska u Evropsku uniju, plaća 200 do 300 evra.
Reporteri P r e s s m a g a z i n a uverili su se da sve prepreke na dugom putu u Evropu mogu lako da se preskoče. Samo ako imaš dovoljno evra da „podmiriš„ sve koji ti se nađu na tom putu: od mađarskih carinika do briselskih doktora...
Ilegalna emigracija u Evropu je za Albance sa juga Srbije poslednjih dvadeset godina tradicionalna disciplina, a otvaranje šengenskih vrata za građane Srbije 2009. godine bio je poziv onima koji su na kašičicu bežali u Evropu, da masovno pakuju u autobuse sve što imaju, zapute se u Brisel i zatraže belgijske papire. Belgija je, inače, zemlja sa najviše zahteva za azil u odnosu na broj stanovnika u Evropi, a u „preševskoj dolini" se veruje da je obećana zemlja. Da se azilantima daje socijalna pomoć koju pošten čovek nikada ne može da zaradi.
Srbija je šampion po broju azilanata koji se prijavljuju u ovoj zemlji, zbog čega nam Evropa lupa packe, naša šengenska budućnost visi o koncu. Naš ministar policije obećao je najstrožu kontrolu na granici. Reklo bi se da je azilantima odzvonilo...
U autobus smo se ukrcali u Beogradu. Iz ovog kraja Srbije u Brisel niko ne ide turistički. Po ulasku u autobus čini se da je uspešan put i ostvarenje azilantskog sna izvestan koliko i pevaču koga glumi Dragan Nikolić u „Ko to tamo peva" da stigne na audiciju u Beograd. Krenuli smo bez ijednog dokumenta potrebnog „belošengencima" da uđu u EU: zdravstvenog osiguranja, rezervacije hotela ili nekog pozivnog pisma. Sa nama je samo jedan idiot. Fotoaparat. Svi nas gledaju sa čuđenjem i nepoverenjem. Ovo je autobus koji se retko zaustavlja u Beogradu. Neko nas gleda kao prasiće u Teheranu, većina kao polarne medvede u pustinji. Najveću sumnju, ipak, izazvali smo smo pri rezervaciji karata. „Za svaki slučaj" tražili smo povratnu kartu. A ovo je put na koji se ide bez planova za povratak...
Autobus je napunjen do poslednjeg mesta. Pitamo da li je neko ostao u Preševu. Pun autobus iz Preševa za Brisel, kažu, i nije nešto neobično. Neobično je što ide običan autobus, a ne onaj dvospratni sa preko osamdeset putnika. U Preševu, Bujanovcu i okolini nema nekog ko nije pokušao da pronađe sreću u Evropi. U laganom razgovoru sa saputnicima na prvoj puš-pauzi, svi nam kao programirani ponavljaju isto: „u Preševo se teško živi", „idemo po leba u Evropu". Jedan ima brata u Briselu, jedan u nekom selu u Belgiji, treći u Holandiji...
Kako to već putnici namernici znaju da otvore dušu jedni drugima, slušamo priču o lošem životu na jugu Srbije (mada niko u ovom autobusu taj prostor ne naziva baš tim imenom), problemima da se prehrani porodica. Posla nema, a i ko ima, ne prima platu.
- Mirno je dole. To, Srbi i Albanci. Ali ekonomija je strašno. Šta ću, ne mogu u Beograd. Nemam leba u Preševo, a kad dođem u Beograd kafa 150 dinara, a mogu da zaradim iste pare. Lakše se čovek snađe u Bruksel nego u Beograd. Ovo mi prvi put. Treba da idem u neko selo tamo, pa ću da vidim - priča nam jedan rođeni Preševac, koji kaže da poslednjih deset godina živi u Kosovu Polju.
Bruksel je inače preševsko-bujanovačka transkripcija za nezvanični glavni grad Evropske unije. Nastavljamo priču, a kako to kod naših ljudi uvek biva, brzo se dođe do politike: bombardovanje, Kosovo, Tači, Tadić...
- Pa je l' ti misliš da to može u Evropu? Da te neko bije što si ovo ili ono. Ja mislim da ne može. Zato idem tamo - priča nam jedan stariji Albanac.
Pokušavamo da saznamo kako se ko od njih snalazi za papire u Belgiji, gde može da se nađe neki posao. Sve sa pričom kako mora da se preživi. Putnici namernici iz Preševa, međutim, ne pokazuju previše poverenja. Na ova pitanja se već pomalo i zaboravlja srpski.
- Drugar, koliko do granice - prilazi nam jedan Albanac koji je do tada sa strane posmatrao razgovor. - A i vi prvi put? 'Ajde, idemo po pamet u Evropu. Je l' imate neku struku, jel imate nekog u Bruksel? Ne može tamo ništa ako ne znaš nikog!
Tradicionalna srpska kombinacija za završavanje poslova „znam čoveka koji zna čoveka", u albanskoj varijanti glasi „imam rođaka koji ima rođaka".
U jednom momentu, odvodi nas u stranu. Vidimo da, ipak, ne ide prvi put u Bruksel.
- Pričaj. Šta ti treba? Imam dole brat. Sad smo pustili papire za malog na čiču. Kad sam poš'o, nisam hteo da se zna da idem u Bruksel, ali su ovi moji iz Preševo čuli pa me pitaju što ideš. I ja zezam ove u Preševo, kao počinju ovi pregovori pa me Tači šalje. Kaži ti da te šalje Tadić pa da radimo biznis - smeje se Preševac. I nastavlja:
- 'Ajde sa mnom da vidiš kako se prelazi granica. Slušaj, radio sam ja sa vama „vlasima". Dobri ste vi. Popametniji ste od nas. Vidi ove po autobusu, kako su poglupi. Ćute tu, ništa ne govore, plaše se. Kako će da srede papire u Bruksel kad ćute? Videćeš, neće moći ni cigare da prenesu preko granice. To, ako misliš da odeš tamo pa da ti u Belgiju daju tek tako da živiš, od toga nema ništa. Moraš da imaš nekog. A ako ćeš da radiš nešto u Bruksel, samo da radiš sa Albancima. Nema tamo mnogo „ja sam Srbin, ti Albanac", samo da se radi. Ne zanima mene tamo što sam Albanac, kad moram da zaradim leba da šaljem deci. Ljudi umiru od gladi, mora da se ide preko. Moraš da pričaš sa ovoga, sa onoga, da vidiš ko zašto ide. Može da ti završi nešto, da završiš ti njemu. Je l' imaš nekog u Bruksel? - ponovo nas pita, očekujući da i mi njemu otvorimo neku „kombinaciju".
Odgovaramo da ne znamo nikoga u Briselu, ali da imamo „nekog" u Holandiji. Pričamo da nam se sve smučilo u Srbiji. Ni u Beogradu više ne može da se živi. Idemo da predamo papire, pa šta nam Bog da. Nije baš oduševljen. Nadao se da će lakše naći nekog biznisa od nas.
- U Holandiji? To je dobro. Ako ćeš samo da sređuješ papire, onda ideš kod Flamanaca, u Bruksel je sad teško. Mislim, meni i nije loše. Da se ne žalim, vidi šta pušim - kaže nam Albanac i pokazuje nam paklicu „marlbora". Pitamo ga kako se zove. Čujemo da ga zovu Baco, ili tako nešto. Smeje se, i gleda nas ispod oka.
- Polako. Ne brini, pričaćemo... - kaže nam Baco, dok se autobus polako približava srpskoj-mađarskoj granici.
Opširnije prošitajte u P R E S S-u
