Izvor: Danas, 05.Maj.2016, 12:06   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ako padne evro, pada i Evropska unija

Od 2009, kada je finansijska kriza koja je počela u Americi 2008. šokirala evrozonu do srži, upravljanje krizom postalo je svakodnevica Evrope. Štaviše, Evropu iskušava kriza za krizom i teško da će se to uskoro promeniti.

Evropu su pogodile finansijska kriza, grčka kriza, ukrajinska kriza i od leta 2015. izbeglička kriza. A sada, pošto Ujedinjeno Kraljevstvo, jedna od ekonomski i vojno najsnažnijih članica Evropske unije, 23. juna drži referendum o napuštanju >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << EU (takozvani Bregzit), Evropa bi se uskoro mogla suočiti i sa secesionističkom krizom.

Zapravo, u većini država članica EU nastala je velika kriza poverenja u Evropu i njene institucije, podstičući oživljavanje nacionalističkih političkih stranaka i ideja i labavljenje evropske solidarnosti. Nacionalizacija Evrope se ubrzava čineći ovu krizu opasnijom od svih, pošto preti dezintegracijom iznutra.

Politički lideri EU - šefovi država i vlada zemalja članica, kao i lideri Evropskog saveta i Evropske komisije - doneli su sudbonosnu odluku na početku finansijske krize. Umesto da razvijaju viziju za Evropu i strategiju kako da je dostignu, oni su se posvetili načinima upravljanja krizom.

Strateško upravljanje Evropom zahtevalo bi pravljenje neophodnih kompromisa, što bi nesumnjivo podrazumevalo političke rizike u svim državama članicama. Umesto toga, lideri EU su odabrali da puste da realnosti različitih kriza rade za njih, uzdajući se u silu okolnosti. Ali ovakav pristup, nastao iz kukavičluka i pogrešne lukavosti, takođe ima svoju cenu: EU koja radi samo na krizan način za njene građane predstavlja snažnu sliku nesposobnosti, Uniju koja nije vredna njihovog poverenja - a to više nije rešenje za probleme starog kontinenta, već je, jednostavno, još jedan problem.

Posle gotovo šest decenija uspešne integracije, Evropa je postala snažna karakteristika svakodnevnog života - političke, ekonomske, institucionalne i pravne realnosti. Ali sve manifestacije Evrope zavise od vitalnosti njene osnovne ideje, njene duše. Ako ova ideja umre među građanima i narodima Evrope, Evropskoj uniji će doći kraj, ne kao prasak već kao dugo i mučno cviljenje.

Stvari se više ne mogu odvijati ovako; previše se rizikuje - budućnost našeg kontinenta u svetu koji se rapidno menja. Politika bebećih koraka više nije dovoljna. Bez obnovljene vizije Evrope i delotvornog pristupa rešavanju kriza, novi (i stari) nacionalisti kontinenta nastaviće da jačaju i ugrožavaju čitav projekat mirne integracije zasnovane na vladavini prava.

Referendum u Britaniji će biti prvi primer za Britaniju i EU u celini. Posle njega će uslediti ili olakšanje - čemu se nadam - ili kataklizma koja će slomiti EU i doneti katastrofu Ujedinjenom Kraljevstvu. Ali, kako god Britanci odlučili, na brojne evropske krize mora se odgovoriti.

Daleko od toga da je finansijska kriza završena; samo je uzela novu političku masku. Portugal, Španija i Irska su pokazali da njihove demokratske većine više ne žele da trpe politiku štednje, odnosno tretman "izleči ili ubij". A grčka kriza ponovo se bliži tački ključanja.

Evro možda neće preživeti. Uprkos znacima umerenog ekonomskog oporavka u evrozoni, jaz između Nemačke i većine drugih država evrozone se širi i produbljuje. Više nema reči o konvergenciji u monetarnoj uniji, niti ih je bilo duže vreme.

Pa ipak, jasno je da će ako evro padne pasti i čitav evropski projekat. Evropski lideri znaju da evro uopšte nije otporan na krizu uprkos tehničkim poboljšanjima postignutim tokom prethodnih kriza. Ako Nemačka i druge zemlje evrozone ne postignu veliki kompromis, više nikada neće ni postati otporan. Kompromis bi u praksi značio reformisanje evrozone na osnovi dublje političke integracije - što bi očigledno predstavljalo veliki podvig.

Isto važi i za zajedničku bezbednost, zaštitu spoljnih granica i reformisanu izbegličku politiku EU. Ovde, takođe, delotvorno političko rukovodstvo zahteva obnovljenu viziju za ujedinjenu Evropu u XXI veku - šta može i mora biti obezbeđeno, kako to treba da bude konstituisano i kakve institucije i moći to iziskuje.

Evropa nema razloga da se plaši kriza. Krize pokreću stvari i pružaju priliku EU da ide napred i postane jača, pod uslovom da im pristupa bez straha od propratnih političkih rizika.

Kada se u junu Ujedinjeno Kraljevstvo izjasni, Evropa mora dati svoj odgovor - hrabro i sa vizijom i realnim rešenjima. Nacionalizam nije odgovor. Samo pravi Evropljani mogu Evropi osigurati mirnu, prosperitetnu budućnost.

Autor je od 1998. do 2005. bio vicekancelar i šef diplomatije Nemačke, a gotovo 20 godina bio je lider Zelenih

Copyright: Project Syndicate, 2016.

Nastavak na Danas...